piše: Džim Džarmuš

 Pravilo br. 1

Nema pravila. Postoji onoliko načina da se napravi film koliko ima i potencijalnih filmadžija. Film je slobodna forma. U svakom slučaju,  lično se nikada ne bih usudio da bilo kome kažem šta da radi ili kako da radi. Za mene je to kao da govorite nekome kakvo treba da bude njegovo religijsko opredjeljenje. Jebeš to. To je protiv moje lične filozofije - više koda nego li seta "pravila". Stoga, zanemarite "pravila" koja trenutno čitate i umjesto toga smatrajte ih samo kao moje bilješke namjenjene meni. Svako bi trebao napisati svoje sopstvene bilješke pošto ne postoji jedan način da bilo šta uradite. Ako vam neko kaže da postoji samo jedan način, njihov način, bježite što je moguće dalje od njih, i u fizičkom i u filozofskom smislu.

Tekst je nastavak članka objavljenog ranije na ovom blogu i na portalu www.prometej.ba

U SAD pedesete su bile godine konformizma, stereotipa i kontradiktornosti - posebno kada je seksualnost u pitanju. Seks je svima bio na pameti ali se o njemu nije otvoreno razgovaralo u finom društvu. Žene su slavljene zbog svog seksipila ali se od njih očekivalo da se njime ne razmeću. Muškarci su sebe smatrali gospodarima seksualne igre i očekivali su da im se žene bespogovorno povinuju. Bujnih oblina Jayne istovremeno je bila i proizvod i buntovnik ove ere dihotomija i licemerstva.

Dragi prijatelji, dobrodošli na treći "Oskar night blog party".

I pre nego što se podsetimo nominovanih i otvorimo blog kladionicu, prvo da vidimo ko je prošle godine bio najgori.

Dodeljena je 29. "Zlatna malina" (starija sestra naše pokojne nagrade "Zlatna šljiva").

"Iako podsjeća na pokušaj da roman Rat i mir napišete spuštajući se niz tobogan u zabavnom parku, svako ko je ikada imao tu privilegiju da režira film zna da u životu nema mnogo zadovoljstva koja se mogu porediti sa tim osjećanjem."

Stenli Kjubrik

Na planeti Zemlji vjerovatno ne postoji niti jedan ozbiljan reditelj ili istinski ljubitelj filmske umjetnosti koji nije pogledao bar jedan film, po mnogima ako ne najboljeg, onda najinovativnijeg i jednog od najkontroverznijih reditelja u istoriji filma, Stenlija Kjubrika [Stanley Kubrick (1928-1999)]. Pojedinačne detaljne analize većine njegovih filmova zaista bi zasluživale i zahtijevale znatno veći prostor od jednog bloga a ja sam se trudio, pripremajući ovaj opširniji tekst o Kjubriku čitanjem knjiga, tekstova i intervjua te gledajući filmove i dokumentarce, da spomenem samo najvažnije i meni najzanimljivije stvari vezane za njegov život i rad.

   Stenli Kjubrik je rođen 26. jula 1928. godine u Bronksu, Njujork u porodici američkih jevreja, austrougarskog porijekla. Njegov otac Žak je bio ljekar tako da je Stenli odrastao u udobnom okruženju srednje klase u Bronksu gdje se i školovao. Kao tinejdžer, polaznik srednje škole Taft, izuzev fizike, nije pokazivao veliko interesovanje za učenje (često je prepisivao tuđu domaću zadaću te je čak pao iz engleskog jezika) i sa veoma lošim prosjekom ocjena po završetku mature nije mogao da konkuriše niti na jedan ozbiljniji koledž da bi nastavio školovanje. Umjesto da radi školske zadatke, nakon što mu je otac poklonio fotoaparat, Kjubrik se kao srednjoškolac samostalno obrazovao na polju fotografije i još je prije mature uspio da časopisu Luk (Look) proda svoje dvije foto-priče i vrlo brzo sa svojih sedamnaest godina dobije prvi posao u Luku kao fotograf u kojem provodi punih pet godina (1946-1951) tokom kojih, oslobođen školskih stega, počinje mnogo da čita po slobodnom izboru i potpisuje preko 300 fotografija od kojih se preko stotinu danas čuva u kolekciji Kongresne biblioteke u Vašingtonu (Library of Congress) a neke od njih, u kojima se prepoznaje izuzetan talenat za pričanje priča i osjećaj za trenutak, mogu da se vide ovdje.

Malo stvari me ostavi bez teksta...

Još uvek najmoćnija država sveta danas bira svog predsednika.  Reč je o državi koja je, po opštem mišljenju, paradigma uređenog  demokratskog društva. Građani USA opredeliće se između  Hilari Klinton i  Donalda Trampa. Istovremeno u Srbiji, impotentnoj državi sa tranzicionom demokratijom, izbor za predsednika je tek u povoju. I vladajuća i opozicione stranke, bar prema onome što možemo saznati iz medija,  muku muče oko potencijalnog kandidata. Vladajuća stranka, kako već duže vremena stvari stoje sa rejtinzima, imala bi sigurnog pobednika, ukoliko bi se njen prvi čovek kandidovao. Međutim, on je već na poziciji koja mu obezbeđuje daleko više vlasti na mestu na kome jeste, nego na funkciji predsednika...  a on, kao i svi profesionalni političari, voli vlast, ponajviše onu apsolutnu, nesputanu bilo kakvim ograničenjima ustava, zakona i na njima zasnovanih državnih institucija.

Šta drugi pišu....

gost autor: Nenad POLIMAC (za Globus)

Izbor filmova iz SFR Jugoslavije, snimljenih od 1955. do 1990., što će se prikazati na ovogodišnjem Festivalu subverzivnog filma u Zagrebu, ponovno je potaknuo mistifikacije o kinematografiji bivše države kao uzoru.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ima trenutaka u životu kada si mogao da skreneš levo od Albukerkija i promeniš tok lične istorije.
Mogao si da zagrliš, umesto da odeš.
Mogao si da staviš tačku, umesto da slinavo nastaviš utabanim stazama.
Mogao si da zalupiš vratima i uskočiš u rupu, gde god te ona vodila...moja Alisa.