...da postoji nešto zbog čega život ,vek ljudski ima smisla.

Često imam priliku da razgovaram sa nekim ,za koga verujem da mi je prijatelj, ne samo iz razloga što smo ,nekim uticajem sudbine, rodbinski vezani i bez obzira što o nekim pojmovima,stvarima imamo sasvim suprotno mišljenje.
On je "verujući "čovek,,kako su nekada govorili za "Svešteno lice" i za one koji veruju....Kada kažem verujući, ne mislim to kao na nešto podrugljivo,ili sa podsmehom, to kažem s poštovanjem, jer poštujem njegovu veru u nešto,....

(

Srpski woody guthrie.

Sto na sredini sobe. Slabo svetlo čini da se stvari u sobičku jedva naziru. Između stola i kreveta, već odavno nameštenog za spavanje, mališan vadi knjige, sveske i razne olovčice iz torbe. Kleči na patosu i slaže stvari u malu komodu. Majka se kreće od rešoa do stola. Po improvizovanoj kuhinji. Napred, nazad. Stolnjak. Tanjiri. Kašike. Slanik. Polovina hleba u najlonskoj kesi. Šerpica. Kutlača. Lonče za kafu u kojem se guraju dva obarena jajeta. Nož za hleb.

– Hajde…

Majka vlažnom krparom čisti sudoperu, rukom kupi mrve i ubacuje

experiment u hodanju

Hoćeš samnom!

Nije daleko. Možemo zaviriti u rečenice koje nisi izgovorio: mislim da daju da se prepravlja – barem interpunkcija. A znači, znači. Možda ćeš tada biti bliže.

Korak. Veruj mi.