Biciklom oko sveta - nova avanturuca i nove dileme (Tajvan)

Dugo nisam putovala biciklom – dugo, za moje pojmove. Od februara 2017, kada sam završila pedalanje po Japanu i došla u Kinu da predajem engleski, napravila sam svega nekoliko vikend-tura. Bila sam planirala da za vreme letnjeg raspusta vozim na 'krovu sveta' – Pamiru. Ali na dan polaska, povredila sam kičmu, te sam umesto dvomesečnog bicikliranja, celo leto provela u oporavljanju, sposobna jedino za lakše hajkinge. Prošla su puna četiri meseca pre nego što sam uopšte mogla da ponovo sednem na bicikl. Zatim još mesec dana dok nisam ispedalala prvih pedeset kilometara. I sada, sedam meseci kasnije, letim na Tajvan, sa planom da vozim istočnom obalom ostrva desetak dana, koliko mi traje raspust.

Presrećna sam – poslednjih meseci, a posebno poslednjih nedelja, doslovno sam živela za ovu turu. Ali osim neophodnog 'punjenja baterija', dani koji su preda mnom doneće mi i odgovore na dva meni presudno važna pitanja:
– Da li sam se dovoljno oporavila da mogu da nastavim sa bicikliranjem oko sveta?
– Da li i dalje želim da putujem na taj način?

Možda još nije vreme za nastavak, koji planiram u septembru. Ili sam se možda zasitila ovog vida potucanja, te je možda vreme za neki novi način putovanja i života. A možda sam toliko željna ponovnog nomadisanja da ću shvatiti kako više ne mogu da se vratim rutinskom životu nastavnika u Kini, koji ionako veoma teško podnosim.

Zbog svega toga, ova tura mi je jedna od najvažnijih tokom svih ovih godina otkako sam na Putu. Osim avanture cikloputovanja po sebi, nadam se i tim važnim odgovorima. I unapred im se radujem, jer kakvi god da budu, biće bolji od stanja upitanosti i neizvesnosti koje dolazi od nepoznavanja svojih mogućnosti i nedovoljno jasnih želja.

Stoga, poželite mi lepo vreme, bezbolno pedalanje, a pre svega da nađem ono po šta sam pošla.