.

... "viših" moralnih normi.

Mi, deca sa sela, što ne znači da to ne rade ni mnoga ili najmnogobrojnija deca iz grada, često do granice očaja ne umemo da pokupimo sve konce dvorski-isprazne potrebe za audio-vizuelno-moralnim kočoperenjem ponekih nama dragih, cenjenih ili najdražih „vršnjaka" iz grada.

Al razumemo „big-picture" - balon od stana bez okućnice, životinja za uzgajanje, njive za rad i socijalnog okruženja koje ima nešto prirodniji dodir sa radom od koga živi se neminovno naduva nešto više nego seoski i podiže egzistenciju ne na viši nivo, da ne preterujem sa bockanjm, nego neminovno-alternativni na kom su opšte-vidljivije forme umetnosti, filozofiranja i razmišljanja prisutnije nego na selu.

Svako onaj ko uz dignutu desnicu uzvikuje dobro poznat poklic: za dom spremni, ili nema   grama mozga ili je pak beskrupulozna zivotinja zarobljena u ljudskom oblicju. Ogromnom Vecinom se radi o  supljoglavoj balavurdiji koja  u nedostatku  vlastitog identiteta isti trazi u raznoraznim, cesto nakaradnim, coporima.

Naravno, postoje i oni kojima godine ne mogu nista pa se u njihovom slucaju sa  godinama ne povecava gramaza upotrebljivog mozga.

Medjutim, ne derane, sto bi reko Djole, nisu oni najgori. Najgori su oni sto sute na sve ovo.

Моја драга колегиница из једног, такође мањинског српског листа у суседној земљи, пожелела је да јој писаним путем одговорим на неколико питања. На њеној листи нашла су се и два за која би се одговори, можда, могли наслутити из неких ранијих написа у овој рубрици. Заправо, сигуран сам да она већ зна шта бих могао да јој одговорим, јер рад у сваком мањинском медију носи исте недоумице, главобоље и замке. И она и ја, иако на различитим географским ширинама, једемо исти хлеб.

Često se čuje kako je EU najveći mirovni projekat iakada,antifašistički projekat posle 2. Svetskog rata kao brana da nacizam i fašizam nikada ne dignu glavu , da svi evrpski narodi žive dostojanstveno i mirno, bez rasne , verske, nacionalne i bilo kog vida mržnje i diskrimnacije.

Nemačka priznaje svoju krivicu, zabranjuje povampirenje i veličanje nacizma, u školama uči decu o zlu nacionalizma,učenike vode da obilaze koncentracione logore, neposredno ispred Rajhstaga podiže monumentalni spomen kompleks holokaustu sa pločicama i imenima svih pobijenih Jevreja, ...i dalje traga i procesuira i 90-o godišnjake za koje postoji sumnja da su bili samo čuvari logora. Nemačka je izvršila denacifikaciju i otvoreno govori svom narodu da mora da živi sa teretom istorijske krivice, dok Hrvatska kao najmlađa članica EU iz budžeta isplaćuje penzije pripadnicima ustaških fašističkih formacija. Što bi rekao Mladen Delić Ljudi jeli to moguće a da sa takvim Zakonom i praksom bude primljena u EU. Pa da li su gledali ono poglavlje o sudstvu.

Eto, i dok Nemačka sudi nacisti, a Hrvatska daje ustašama penzije i niko joj u EU još nije stavio primedbu.

 („Nezavisne", broj 11, 10. 8. 1990)

Pošto će se, sva je prilika, u doglednoj budućnosti pomerati mermerni blok u Kući cveća, predlažem sada (ideja nije nova) da se konačno stavi tačka na sve one (zbog repetetivnosti) dosadne spekulacije ko je zapravo bio onaj ko je tu sahranjen.

-          Vi igrate sa Italijanima...

-          Mi?

-          Ne, mi igramo sa Fincima, zato što smo mi već igrali sa Italijanima.

-          Zašto onda mi opet igramo sa Italijanima?

-          Niste vi mi, mi smo mi.

Dragi moji susjedi, oprostiću vam skidanje tabli sa ćiriličnim natpisima, ali to što ste tukli policajke oprostiti vam ne mogu.