U petak, 17. septembra,  Liga za ornitološku akciju Srbije organizuje posmatranje jesenje seobe  ptica sa 26. sprata kule visoke 25 spratova – sa 140 metara visokog krova poslovnog centra Ušće. Specijalni gost biće Dejvid Lindou, londonski ptičar i kolumnista, takođe i duhovni otac kocepta ptičarenja sa visokih zgrada (njegov blog), koji je pokrenuo praćenje seobe sa 42 sprata. PC Ušće je nastavak koncepta i širenje ideje izvan Britanije – ujedno i najviša pticoosmatračnica u kontinentalnoj Evropi!

Ovako je to izgledalo avgusta 2009.

Tek počeo da čitam sjajan tekst o očajničkim pokušajima zaštite ugroženih ptica na Havajima, pa se setio... Upoznao sam više nasih biologa u poznijim fazama karijere, pred penzijom ili u njoj, koji su pokazivali isto razočaranje i depresivnost koju pokazuje pesimistični stručnjak koga na početku pominju, ali iz uljudnosti ne imenuju.

Kada mlada crna čiopa Apus apus napusti gnezdo, hraniće se isključivo loveći insekte u letu, spavaće u letu (samo jednom hemisferom mozga odjednom) i tako će se seliti do ekvatorijalne Afrike, pa i južne, i vraćati u Evropu – a da u prve tri godine života nijednom ne sleti. Dnevno će prelaziti, u proseku, po 800 km; odnosno dva miliona kilometara tokom života.

Gost-autor Snežana Panjković, foto (2) Slobodan Panjković

Juče smo S. i ja brojali ptice oko Ade Huje i nabasali na onu nesreću od retkog crnog galeba Larus marinus koji se tu nakratko pojavio u oktobru, ali je potom izbegavao sve pokušaje ponovnog pronalaženja i obezbeđivanja dokazne fotografije. I dok užurbano montiram teleskop, malo ga osmotrim, a on, prokletinja, iz čista mira uzleti!! Pre nego sto sam se i mašio foto-aparata! I nestane uzvodno.

Na fotografijama nije intervenisano, a nastale su u četvrtak 21. oktobra na ušću Topčiderske reke u Savu, uz donji špic Ade Ciganlije. Prethodnog dana, voda je bila – ljubičasta. 

Koliko mi je poznato, nikakav izveštaj o tome nije stigao do javnosti, niti su se nadležni tim povodom oglasili. Nisu primetili?

...iliti ptičarenje u Crnoj Gori

Dok moji farovi osvetljavaju kapiju Ulcinjske solane, jedne od desetak najvećih u Sredozemlju, još je obavija mrkli mrak. Solana nije samo proizvodni pogon, ujedno je i rezervat ptica i važna atrakcija za svakog ptičara, naročito u vreme prolećne seobe.

Konačno se pojavljuje sunce i otkriva već prazne bazene

Poskakujem nivom bespućem Fruške gore u potrazi za orlovima. Planina je mnogo poznatija po rizlingu i manastirima, nego po belorepanima, kliktašima i krstašima. A svi su oni tu, samo se trude da ostanu neprimetni.

Pre par dana mi je bila dvadesetogodišnjica otkako sam samostalno, uz pomoć ključa odredio svoju prvu vrstu. Može biti da sam ih i nešto duže posmatrao, no, najstarija zabeležena identifikacija odnosi se na crnoglavu grmušu i nosi datum 23.4.1991... i još se sećam tog trenutka :)

Motor UAZ-a brunda banatskom pustarom koju brije uporna košava. Oko nas je zatalasana stepa obrasla suvom travom odmakle zime i prošarana retkim, usamljenim drvećem. Na horizontu je poneki oronuli i, najčešće, napušteni salaš. Malo je oranica jer su na ovoj neplodnoj, često zaslanjenoj zemlji, slabi prinosi. Pročišćeno košavom, nebo nad nama je vedro i plavo.

Put - tek tragovi točkova ugaženi u niskoj travi - je uglavnom prohodan, sa izuzetkom bara punih žitkog, crnog blata pred kojima moj vodič, lovočuvar Sava Nedeljkov blokira diferencijal i prebacije pogon na sva četiri točka. Uprkos mom nepoverenju u vozilo, 2400 kubika s lakoćom gura UAZ i kroz sasvim neprivlačne kaljuge. Pošli smo u potragu za poslednjom preživelom populacijom ugrožene velike droplje u Srbiji.