... ništa se ovde ne menja, sve je stabilno i uobičajeno ... ginjol predstava i prikazanje stereotipnog i ovde već viđenog libreta je i dalje u toku ... rezervcije za sedišta u gledalištu su obezbedjene do u beskonačno ...

 

Jutarnja etida o ravnopravnosti i toleranciji i o onoj multikulturalistici ... ovde samo o lišću ali kad je reč o te tri stvari iliti pojma u etidi prilika je da se samo malo podseti da treba ostaviti na miru poslastičare ... šampite i saher torte nisu etnički ili drugačije opredeljeni ...  

 

 Neverovatna je neosetljivost vlasti na primedbe koje su upućene od strane arhitekata, Društva arhitekata Bograda, Udruženja arhitekata Srbije, ljudi iz kulturne sfere i svih onih koji su  građani Beograda i osetili su potrebu da učestvuju u proceduri izmena Generalnog urbanističkog plana Beograda i svojim iskazima pokažu neslaganje sa megalomanskim projektom koji preti da ugrozi ne samo lik grada već i uvede u praksu model planiranja bez učešća javnosti, stručne i laičke i svakako sasvim netransparentan. 

 

 

... iako ostavljeni na cedilu ipak je izboreno kapitalno strano ulaganje u budućnost Srbije ... kao garanciju za milijarde koje tek što nisu donosim vam deset ljupkih pink zeka ... šta, kažete nezahvalnici jedni da ima samo tri ... ajde bre, rekao sad deset i tišina tamo[B1]  ...

... dragi šefe, svi ovi građani odoše tamo na ulicu kod filozofskog ... izgleda da ova vaša namama sa vitaminskom gmo naprednom šargarepom nije više toliko u fazonu ... pa da li da menjamo povrće ... 

 

Sledeći po svaku cenu principe nazovi demokratskog preživljavanja, u očaju da ne izgube korak sa „svetom“, ovdašnji političari i drugi dužnosnici, posebnbo oni gradski, su uočili Učešće javnosti iliti Public participation, kako to zovu oni sa zapadne strane uigrani u toj veštini, u planiranju gradskog prostora kao jedan od važnijih temeljnih kamenčića savremene urbane zajednice zatečene u koračanju ka novom dobu. Ali pre svega kao veoma probitačno pomagalo u ostvarivanju interesa svoje politike i  ciljeva koje su zactali i onomad naobećavali rezultate naokolo. U ranije otelotvorenim demokratijama koje su već stale na sopstvene noge pa ruke ne koriste za ispomoć nogama pri hodanju, smisao bavljenja narečenim kamenčićem je da obeleži ili čak da učini dostupnom i razumljivom političku nameru a potom i utvrdi obavezu neposrednog učešća građana u donošenju odluka o pravljenju ili popravljanju grada. Zatim, da naglasi neohodnost njihove, građanske obaveštenosti, mogućnost iskazivanja potreba i problema u svakodnevnom bavljenju urbanom rutinom, iskazivanju vizija i najzad, da građani imaju mandat kontrole urbanističara i gradskih dužnosnika zatečenim u planiranju. Na kraju učestvovanja građani bi trebalo da budu saglasni, ili bar tako da misle, sa nacrtanim urbanističkim planom.

Nije vreme za arhitekturu jer ima drugih zauzeća i okupacija pažnje i pameti. Opet su izbori i sve stoji, birokratija se učutala i ne radi svoj posao, čeka šta će u martu biti, hoće li i dalje biti tu u svojim stolicama. Sve je na leru ili su motori ugašeni osim  stranačkih glasnogovornika koji promiču predizborna obećanja kao i uvek opšteg tipa i sasvim nerazumljivih, stereotipa iz već požutelih od stajanja i upotrebe kataloga, ono o boljem životu i napretku koji samo što nije došao, naravno pod uslovom da izaberete baš njih i to govore svi bez izuzetka i stida. Ružičasti predlozi su već viđeni poslednjih dvadesetak godina, nema novih priča, stereotip do stereotipa a onda, predizbornu idilu uznemiriše u Bosni popizdeli građani, eksplodiraše iako nema tamo izbora i rekoše da je dosta tog sranja i da oni hoće nešto sasvim normalno, građanski i bez religije, nacija, visoke politike, hoće državu koja se bavi njima.

Vlast sada, ali i odvajkada marginalizuje participaciju građana i komunikaciju sa njima pri izradi urbanističkih planova. Razlog? Da bi sebi (vlasti) pribavila i proširila ingerencije i uticaj i moć i da bi zaštitila svoj interes ali i moguće učešće u rabotama sa raznim investitorima a što sve mogu građani da poremete svojim aktivnim učešćem. To je postala konstanta koja traje bez obzira na sve promene koje behu od završetka onog rata zvanog Drugi svetski. Za vreme komunizma gde ne beše privatne svojine i bi sve narodno i zajedničko, kada je reč o urbanističkim planovima reč je vodil tadanja vlast a preko mesnih zajednica, naravno kontrolisanih od ljudi iz režima, behu u tim zajednicama stari borci i aparatčici uglavnom, poslušni i prilježni i puni uverenja da to rade za dobro naroda koji nije sasvim dobro razumeo prednosti komunističke ponude.