Prvo je čuo tihe ženske glasove ali ništa nije razumeo. Pokušao je da otvori oči ali nije mogao, bile su ulepljene krmeljama. Pokušao je da obriše krmelje ali ruka nije slušala. Pokušao je da zove ali je iz grla izlazilo samo krkljanje. Odustao je.

Posle, dugo posle, nije čuo ništa. Pokušao je da obriše oči; desna ruka se pomakla i, nesigurno, kao da se snebiva,  počela je da se približava licu, odmorivši se na grudima i vratu. Leva, ni abera. Uspeo je da obriše oči i da ih otvori; daleko iznad, video je beli plafon. Zurio je u njega dok je pokušavao da pribere misli. Nije pribrao ništa.

Sledećih dana stalno su naletali jedno na drugo, u Narodnoj banci, na fakultetu, na ulici, bez dogovora, po nekom osećaju i, koliko god trajali ti susreti, bili su im prekratki;  počeli su da pričaju bajku ispričanu milionima puta a za njih novu, kao da su prvi koji je izgovaraju. A kad se priča takva bajka, nema se vremena za legende, samo za budućnost.

Banetova tetka po majci, najstarija od tri, udovica već deset godina, nije volela da gleda u budućnost ali je u tadašnjosti imala vremena za prošlost i porodične legende i njoj pripada zasluga što je Legenda o korenima ispričana do kraja.

Dve novopečene studentkinje , prijateljice  već više od jednog sata, otkad ih je sudbina posadila na susedna sedišta u amfiteatru, silazile su niz stepenice ispred Pravnog fakulteta pogledajući u nebo. Kiša samo što nije grunula. “ Radmila, idemo kod mene, ja sam prekoputa, u broju 82, taj novi lepi kostim ne sme da pokisne” rekla je energičnim, naredbodavnim tonom Nada, visoka i tanka crnka oštrih crta lica. Rada , koju niko nije zvao Radmila odkad je pop izvadio iz vode na krštenju,  promrmljala je, snebivajući se:” Ja sam u 83, možda mogu da stignem do kuće, ako požurim“.

Dragi tata,

Kao dobra ćerka, održavam obećanje i šaljem Ti raport sa svog prvog dežurstva iz predmeta Osnovi kliničke prakse. Jedna grupa je otišla na hirurgiju i smorila se totalno, samo su se muvali okolo i ništa nisu videli, šetali ih po hodnicima a u salu su ih pustili samo do vrata, da ne smetaju.  Pssst, i svi puše u lekarskoj sobi, kažu...Tomici za dušu.  Izgleda da je tu, za dušu, bilo još nekih stvari sa ukusom dima ali nisam sigurna, da ne grešim dušu.

Moja grupa, nas četvoro,

Moj drug  Šile otišao u penziju. Ispunio oba uslova. Sad ne zna kako da ispuni vreme.

Zato se vratio starom hobiju, pecanju. Nekada je je jedva čekao da dodje nedelja pa da sa našim zajedničkim kumom ode na reku da kupaju crve, kako sam u šali opisivao njihovu akciju. Sad mu je svaki dan nedelja, samo, kum nema vremena, on je naučnik i peca, valjda, Nobelovu nagradu..

Dosadno Šiletu samom pa opkolio mene, da mu pravim društvo. Neću da Te teram da pecaš, kaže,  hoću da Ti pokažem kako pecaju neki drugi. Šta ću,

Novopečeni muž koji se vraća kući sa posla i zatiče ženu u suzama, dok na stolu, umesto očekivanog ručka, izmedju tanjira stoji slika sa venčanja i zlatni muški džepni sat, mora da se zapita šta je Bogu zgrešio pa da zasluži takav doček, ali je Bane imao čistu savest i nije mu palo ni na kraj pameti da bi on mogao da bude uzrok tog plača. Zagrlio je zaštitnički svoju ženu i nežno je poljubio u kosu, kao kad se teši rastuženo dete, seo pored nje i ćutao dok su joj se jecaji polako gubili u njegovim grudima. Malo posle, jedva nadjačavajući kucanje dragocenog sata, Rada je počela da priča.

AlexDunja mi ukazala na biser a ja nisam sebican, prepisujem tekst nase blogodrugarice koja pise pod nikom

selica_nena

 Molim vas da ovo shvatite kao besplatni lekarski savet, procitajte, bice vam bolje.

Poz, Dr M

____________________________________________________________________________________

Ne ide, brate, ne mogu da pišem kad sam raspoložena. A danas jesam, onako bezveze. Udarile mi ove precvale lipe u glavu i skroz me sludele. Evo, probudila se jutros razdragana, a lepo se sećam da sam sinoć bila ljuta. Samo ne mogu da se setim zašto. Prespavala

     Ponedeljak je, za optimiste, pocetak nove radne nedelje, novih planova i poduhvata. Za pesimiste, to je prilika za svodjenje negativnih racuna sa proteklom nedeljom i vikendom neispunjenih zelja. Pocetnik u ordinaciji ima druge brige. Prvo sa cim se suocava je guzva u cekaonici, sedam-osam pacijenata koji sede na klupama pored zidova, jedni udobno zavaljeni razmenjujuci sa susedom najnovije traceve, drugi nagnuti napred, kao u polozaju za niski start, u ocekivanju da budu prozvani. Zatim, na samim vratima ordinacije, grozd od 5-6 ljudi kojima se jako zuri i koji su meta

Da je vojvoda Vule Ilić Kolarac rekao Da! onda, 1804, kad ga je grupa vojvoda predlagala  za protivkandidata Djordju Petroviću iz Topole, za Vožda, istorija bi uzela drugi tok, možda. Ali, nije.

Rekao je: “ Braćo, ja sam čovek domaćin, vičan oranju i žetvi, moja je ruka i moja pamet navikla na plug i srp. Nama treba onaj koji je navikao na kuburu i jatagan, uzmite Djordjija, on je bio i vojnik i hajduk, naučen i da se bije i da se krije”. Istorija je onda krenula poznatim tokom a Vuletov brat i Pomoćni vojvoda, Gruja, nikad nije postao pravi vojvoda i njegov doprinos istoriji je u tome što je postao rodonačelnik porodice Grujića koja je dala Srbiji čak i jednog  petostrukog predsednika vlade. Jedna od grančica tog porodičnog stabla bila je i Katarina, ćerka Marka, poznatijeg kao Mutavdžija, uglednog  smederevskog gazde i boema, ženjenog više puta, čemu se ne treba ni čuditi s obzirom na naviku da u 3 ujutro dovede iz kafane celo društvo i zapovedi ženi da razvlači kore i pravi gibanicu.

     Staro je pravilo da su u medicini sva iznenadjenja neprijatna. Milos je znao da dan nece  biti obican kad je ugledao deda-Saleta  kako ceka ispred ambulante, na ulici, onako kako ceka rodbina da saopsti tragicni dogadjaj. To ubrzava proceduru  mrtvozorstva jer lekar samo udje da se javi sestrama, uzme neophodne stvari i pravo u kucu na kojoj je glavna kapija vec sirom otvorena.  "Sta je bilo, deda?" rece Milos bez "dobar dan", koje crno dobar kad te neko ceka na ulici. Deda je imao hronicni bronhitis, visok pritisak , slabo srce i krstenicu iz prethodnog veka i pre bi