Novi "kaplar od ambulante", sto mu je postao zvanicni nadimak, dobio je zadatak da deli pacijentima propisanu terapiju sjedinjujuci u sebi poslove medicinskog tehnicara i apotekara - sto je znacilo da u toku radnog dana treba da da stotinak injekcija i da izda pedesetak kutija lekova iz prirucne apoteke. On, koji je dogurao do apsolventskog staza sa iskustvom od tri date injekcije uz ucinak jedne iskrivljene igle, jednog iscurelog penicilina  i jednog pacijenta koji se drzao za debelo meso kad god bi ga video na praksi u "Internoj B". U posao je trebalo da ga uvede Nusret,

          Od prvog dana života bio je u centru pažnje; sin, posle dve ćerke, samo nek`  je muško, ma neka  je i dve kile mesa…a toliko je i bilo. Mali, crnomanjast, kudrav i prgav, opis koji mu je pristajao od septembra 1919 do poslednje kapi  infuzije…mnogo godina kasnije.

     I nije bio neki djak, za razliku od sestara koje su bile petičarke; pre bi se moglo reći da je izrastao (sasvim uslovno govoreći, ako se isključi visina) u pravog  mangupa sa beogradske kaldrme ( asvalt je, u ono vreme, još

 Na molbu koleginice iqiqiq, koja nema autorsku opciju a trebalo bi, objavljujem ovaj apel!

 Младеновић Немања је рођен 29.7.1998.године у Београду. До јуна месеца ове године био је ђак ОШ "Ђорђе Крстић" а сада је ученик Прве београдске гимназије. У школу није кренуо.

Немања се већ две године лечи на педијатријској клиници Института за мајку и дете, на одељењу хематоонкологије ради спровођења терапије. Лечи се под дијагнозом MORBUS HODKIN IV CS (C 81.o).

Leto `42. , ma cela `42., bilo je nekako bezlično.  Ni jedan dogadjaj nije ostao u porodičnom sećanju kao ključan.  Svako je imao svoju malu priču, neku podeljenu sa ostalima a neku baš i ne. Ono što je bilo zajedničko svim tim pričama bilo je lagano navikavanje na okupaciju.

Bane je redovno išao na posao a Nedeljom popodne i na Hipodrom ali nije video ni jednu trku; honorarno je radio na kladionici. Mogao je da čuje samo navijanje publike i neverovatno brzo mlevenje spikera; posle završnog kreščenda kojim je izvikivan pobednik začule bi se psovke onih koji su se kladili na pogrešnog konja. Kolko li će tek psovanja da bude posle rata, kad se vidi ko se kladio na pogrešnog konja; najbolje je ne kladiti se uopšte, razmišlao je dok je u džepu stezao nekoliko novčanica dobijenih kao honorar.

Bila je to gadna zima.

Trošile su se poslednje zalihe ogreva.  Bilo ga je teško nabaviti, drvara kod Kikevca bi se ispraznila u rano jutro, a retki seljaci koji su, u džakovima, na magarcima donosili sitno cepkana drva i nekakav bledožućkasti ugalj nisu primali Nedićeve dinare;  tako se, za nekoliko metara drva, u neko selo pod Avalom preselio veliki stojeći sat; i tako me je samo nervirao, kad počne sa onom muzikom, ispratila ga je gospodja-Olga, bez mimike koja bi te reči mogla da dovede u sumnju.

Malo po malo, kuća na Neimaru postala je vrlo prometno mesto.

Žiku su pokupili u podne, jednog julskog dana `44. Zvonili, dvojica u sivim odelima, odgurnuli Ružu koja im je otvorila vrata, popeli se do Žikinog skloništa i odveli ga do crnog automobila koji se zaustavio pred kućom. Olgi, koja se sjurila za njima niz stepenice i pitala kuda ga vode samo su odbrusili: „Tamo gde je mesto svim komunjarama“.

Bane je za Žikino hapšenje saznao tek predveče, kad je Miomir, sav znojav i zadihan, uleteo u stan u Profesorskoj koloniji i, bez pozdrava, počeo da sipa vesti, zbrda-zdola, izmedju dva hvatanja vazduha.

Kongres studenata nekakvih nauka,  u povratku, sa Kopaonika, četiri autobusa intelektualne elite zaustavljaju se na nekom odmorištu, ili pumpi, podatak iščileo iz pamćenja, otegao se red ispred sanitarnih prostorija.  Prva na redu ispred rajskih dveri je studentkinja treće godine, posle urednog  petnaestominutnog čekanja. Iza nje je, takodje, dugačak red.  Tri ženske osobe prolaze pored reda i jedna od njih kaže:

“Mi smo nastavno osoblje, mi ćemo preko reda. Ne smeta vam, je l’ da?“

„Meni smeta. Mi svi čekamo u redu već 15 minuta.“ kaže studentkinja.

One, svejedno, ulaze.

Prvo, da se sporazumemo oko terminologije…

Sudar podrazumeva, kolikotoliko, ravnopravne ucesnike. U protivnom, nije sudar nego gazenje…

Prva lekcija dosla je posle mesec dana rada, na prvom Zboru radnih ljudi kome je Milos prisustvovao.

Mudro Rukovodstvo je pred sezonu godisnjih odmora skupilo na gomilu sve pare koje su se zadesile na racunu firme i to isplatilo kao topli obrok, bez placanja poreza. Takve finansijske ujdurme su bile uobicajene i uglavnom su precutno tolerisane, ukoliko su Opstina i Firma duvale u istu tikvu.

Medjutim,

Te večeri, familija se okupila oko stola, bilo je tu i nekog sveta iz komšiluka, Erža je lepršala oko stola, dodavala hranu i veselo sipala vino, ponekad i pored čaše, jer nije skidala pogled sa Tome. Svako ko bi je pogledao, makar i ovlaš, video bi zaljubljenu ženu. Medjutim, sve oči su bile uprte u Tomu koga je deda  uzdizao u zvezde hvaleći  ga i nazdravljajući mu, činilo se, za svaki požnjeveni klas, sve dok mu lice nije dobilo boju plemenite tečnosti koja se kovitlala u čaši. Sličnu boju imao je i Toma, iako je vinom jedva okvasio usta; kao da se smežuravao na stolici jer mu se činilo da su mu tek minuli dogadjaji ispisani na čelu. Duboko u grudima osećao je neki nemir a knedla u grlu ga je gušila tako da od večere jedva da je nešto okusio. Prvi put u životu prekršio je neku od Božjih zapovesti  i savest ga je stavljala na muke. Posle nije mogao da zaspi.