O višestrukim društvenim i mentalnim podelama unutar srpskog društva (Istok-Zapad, patriote-izdajnici, tradicionalisti-modernisti, itd.) su na duhovit način pisali književnici, literarno prevodeći naše tragične istorijske činjenice u komičnu literaturu, dobijajući efekat „smeha pod vešalima", dok mi želimo da zađemo u sociološko-istorijske uzroke tih podela obrađujući ovu temu na naučni način.

 

Srpsko društvo u prvim decenijama 21. veka odaje utisak nedovršenog i nestabilnog društva koje tumara kroz lavirinte istorije često završavajući u njihovim slepim ulicama. Posvađano iznutra, podeljeno prema spolja, izloženo i iznutra i spolja „ratu svih protiv sviju", bez bazičnog poverenja između različitih delova društva, ima sve razloge da brine za svoj dugoročni opstanak.

 

Na spoljašnjem planu Dizraeli je „tvrdi legitimista" pronalazeći jedan od prvih državničkih uzora u grofu Meternihu, kome će se približiti kada se ovaj nakon revolucije iz 1848. godine zadesi u političkom izbeglištvu u Engleskoj, vodeći sa njim duge političke razgovore. Kasnije će ga u međusobnoj korespodenciji nazivati „svojim učiteljem", nazivajući ga otvoreno u javnosti „najvećim državnikom našeg doba."

 

U Dizraelijevom ranom, nezavisnom, „radikalskom" periodu, će već biti vidljivi obrisi principa „torijevske demokratije", odnosno „konzervativizma jedne nacije", koji će mu kasnije postati udarnim političkim idejama, koje će ga učiniti ostvarenim državnikom. On, neminovno svestan demokratskog doba koje ima nasupiti upravo u obliku „demokratske nacije", kao nezavisni radikal poziva torijevce da prihvate demokratiju i da se ujedine sa radikalima u novu „nacionalnu stranku" kako bi se zajednički suprostavili vigovskoj liberalnoj oligarhiji koja je u to vreme bila glavni nosilac industrijske revolucije. U ovo vreme on mašta o jednoj novoj „narodnoj stranci" koja bi povezala zemljoposedničku aristokratiju sa moralistički i radikalistički intoniranim građanstvom, kao i sa siromašnijim slojevima, nudeći viziju koja je upravo bila potrebna vremenu - viziju zrele devetaestovekovne nacije unutar koje bi bili ujedinjeni svi slojevi i koja bi mogla da pozove na odgovornost one koji mešetare na njen račun.

 

Bendžamin Dizraeli (Benjamin Disraeli, 1804-1881.) će biti začetnik tradicije torijevske demokratije (tory democracy) kroz koju će se engleska torijevska konzervativna tradicija otvoriti masama, formirajući projekat jedinstvene nacije u kojoj i kroz koju će se pokušati izmiriti različiti društveni slojevi. Dizraelijev ideološki projekat oličen u tzv. konzervativizmu jedne nacije (one nation conservativism) će ponuditi ideju shodno kojoj će različiti društveni slojevi imati obaveze jedni prema drugima.

 

Napoleon je još za vreme Direktorijuma, već od svojih prvih značajnijih vojnih uspeha u Italiji bio viđen - usled stalnog smenjivanja izbornih uspeha jakobinaca i rojalista što je proizvodilo unutrašnju nestabilnost - kao stabilizator prilika, prvenstveno od strane krupnog građanstva. Stoga je „njegov" državni udar tzv. 18. brimera najentuzijastičnije podržalo upravo krupno građanstvo - ona sintetička sila koja je, obzirom na mesto u društvu, pokušavala da posreduje između sila akcije i reakcije (Revolucije i Restauracije), zalažući se zdušno da revolucija pređe u stabilan poredak, prvenstveno težeći da zaštiti sopstvena imovinska prava. Imućni slojevi, umorni od tolikih prevrata i strahova, tražili su jakog i sposobnog čoveka koji bi ih mogao zaštititi od ponovnog početka revolucionarnog procesa, ali i od povratka monarhije i njene ultrakonzervativne aristokratije koja bi mogla imati sopstvene posedničke zahteve, te su ovog čoveka pronašli u Napoleonu Bonaparti.

 

Za vreme Bonapartinog boravka u Egiptu stvari se u metropoli komplikuju na unutrašnjem planu jer jakobinci ponovo pobeđuju na izborima u aprilu 1799. godine, a u međuvremenu je Francuska širom Evrope pretrpela niz poraza u ratu protiv druge protufrancuske koalicije evropskih monarhija. Popularnost Direktorijuma je usled svega toga bila veoma niska, te Bonaparta odlučuje da je vreme za akciju kojom bi sebe predstavio kao stabilizatora prilika i faktički preuzeo vlast u zemlji. U pozno leto 1799. godine se vraća iz Egipta u metropolu na svoju ruku, bez eksplicitnih pisanih naređenja za takav čin (Direktorijum ga je preplašen pred mogućnošću spoljašnje invazije i sâm mislio pozvati, ali ova naređenja nisu došla do njega).

 

Šansu koja mu se ukazala Bonaparta maestralno koristi nizom uspeha na bojnom polju, koji veoma uvećavaju njegovu popularnost u metropoli i uopšte širom Francuske. Sve vreme ove faze u kojoj je iz dana u dan bivao sve popularniji, on se, izvlačeći pouke iz pada jakobinaca, svestan da vreme traži sintezu i stabilnost, upinjao da balansira između različitih revolucionarnih krila, držeći se sada podalje od radikalnih krila revolucije koja su pokušala da zbace Direktorijum u tzv. „zaveri jednakih" u martu 1796. godine, što im nije pošlo za rukom.
No, Bonaparta se ne približuje ni restauraciji i rojalistima, pazeći da ne prekorači naglo granicu između Revolucije i Restauracije, vešto gađajući aktuelni „srednji vektor" vremena, odnosno ishodišnu rezultantu među suprostavljenim silama akcije i reakcije.

 

Vreme sredine osamdesetih godina 18. veka, koje je neposredno prethodilo Francuskoj revoluciji i u kome je čitavo društvo lagano tinjalo pod krhkim režimom Luja XVI, obeležava lično Bonapartino političko lutanje među različitim političkim idejama i ideologijama - od korzikanskog nacionalizma u ranoj fazi do, kasnije kada Revolucija već bukne, jakobinizma. Ono što će biti zajedničko svim idejama prema kojima je mladi Napoleon gajio simpatije je da su bile revolucionarne i da nisu bile konzervativne u tadašnjem značenju tog izraza, pod kojim se podrazumevala sklonost ka rojalističkim snagama reakcije koje su bile izazvane i uzdrmane Francuskom revolucijom.
Početna Bonapartina stajna tačka je bila eksplicitno na strani snaga akcije i Revolucije nasuprot snagama reakcije i Restauracije, što biva potpuno vidljivo kada u julu 1793. godine publikuje jedan pro-republikanski pamflet koji ga dovodi u samo središte jakobinskog pokreta, da bi uskoro postao i jednim od artiljerijskih komandanata republikanske vojske. Ovo mu daje priliku da pokaže svu raskošnost svog vojničkog talenta prilikom opsade Tulona u jesen 1793. godine, gde su republikanske snage držale opkoljen pobunjen rojalistički grad koji je imao podršku britanske mornarice, pri čemu Bonaparta precizno matematički odabira i osvaja brdo sa kojeg svojom aritiljerijom tera Britance u povlačenje, a rojaliste na predaju, odnoseći svoju prvu značajnu vojnu pobedu, bivajući i sam u ovoj bici ranjen.

 

Jaz između Revolucije i Restauracije će u početku biti nepremostiv, te će ovaj jaz prvi pokušati da hrabro premosti, noseći konture nove sinteze vremena, Napoleon Bonaparta. To će ga smestiti u ulogu tragičnog heroja epohe, budući da vreme još nije bilo zrelo za sintezu koju je nudio, te on ostaje verovatno najvećim u nizu modernih državnika koji će biti, u najbukvalnijem smislu, ispred svog vremena.
Bonaparta će, štaviše, biti jednim od retkih modernih državnika koji će ne samo biti, već koji će i ostati ispred svog vremena, stalno trčeći brže nego što je društveno tlo dozvoljavalo i moglo da apsorbuje.

 

Neven Cvetićanin

Neven Cvetićanin
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  08.04.2015 VIP izbora:  4 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana