Viza

Bližilo se šest meseci mom pedalanju i boravku u Indoneziji. To je maksimalno vreme za ostanak u toj zemlji na osnovu inicijalne dvomesečne vize koja se može produžiti do četiri puta. Nakon toga, za one koji planiraju duži ostanak, jedina mogućnost je da pređu u neku susednu zemlju i izvade novu vizu. Za nosioce srpskog pasoša, izbor je sužen na Singapur i... upravo to 'i' sam pokušavala da pronađem iščitavajući vizna pravila za države na krajnjem jugu Jugoistočne Azije i u pacifičkom regionu. Gde nam to ne treba viza?

„Istočni Timor - ako se u zemlju uđe vazdušnim ili morskim putem, viza se dobija na aerodromu odnosno u luci", pročitala sam na jednom putničkom forumu. 'To mi treba!', uzviknula sam i otvorila mapu da vidim gde se ta država tačno nalazi. Nisam loša u geografiji ali pacifički pojas je ogroman, sa bezbrojnim ostrvima.

29. januar

Iako sam skoro deset dana u Čileu, nisam baš imala prilike da upoznam prave Čileance, da steknem neki određeniji utisak o njima. U nekom od tekstova pomenula sam da me Panamerika, ruta kojom se krećem, najviše podseća na Camino de Santiago - mnogo putnika, nomada, stranaca uopšte, a lokalno stanovništvo naviklo na njih i manje-više sve gleda kroz turizam. Međutim, čak i tako, počinjem da polako upoznajem ovaj narod.

Juče, šetam Puerto Natalesom, gradićem u kome se odmaram nekoliko dana čekajući bolje vremenske prilike za vožnju kroz nacionalni park

Pogled na nove statuse na Fejsbuku, zadržavanje pažnje na objavi moje onlajn poznanice i klik na vezu za blog njene prijateljice s naslovom S mamom na biciklu, potom čitanje priče u dahu, sa suzama u očima i -- ideja: preneću to na Blog B92! Zašto? Zato što je priča živa, istinita, snažna, emotivna, što je odlično napisana, što govori o pomeranju granica naših strahova i nagradi u vidu sadržajnijeg života koja obavezno dolazi kada se na to usudimo.

19. februar

Postavila sam video o trekinzima u Nacionalnom parku Los glaciares u Patagoniji.

Takođe, postavila sam i galerije sa najboljim fotkama sa ovih trekinga.

Prvi deo je ovde.

Drugi

Izazovi stepe

26-28. maj

Gruzija verovatno ima najveći broj manastira i crkava po glavi stanovnika. Mnogi od njih datiraju još iz ranog srednjeg veka, počev od petog-šestog, ali su i danas u veoma dobrom stanju, čak iako nikad nisu bili temeljno restauirani. Tako, kad se sticajem okolnosti desi da za vikend moram da otpedalam nekuda iz Tbilisija -- jer mi je “pristojno” vreme kod prethodnih domaćina isteklo, a novi može da me ugosti tek od ponedeljka -- prvo što potražim na turističkoj mapi Gruzije jesu ikone crkava i manastira u krugu od stotinak kilometara od prestonice. Odbacim pravac iz kojeg sam došla, te pravce ka Rusiji i Jermeniji kojima ću zasigurno voziti kad budem prelazila u te zemlje, i ostaje mi jugoistok zemlje, prema granici sa Azerbejdžanom.

20-25. februar 2013.

Verovatno najbolji način za proveru koliko nam se neka zemlja dopala jeste kada moramo da se neplanirano vratimo u nju. Kada sam shvatila da ću morati nazad u Laos kako bih odatle ušla u Kambodžu, osetila sam radost kao pri povratku kući. Radovala sam se tihoći Laošana nakon prebučnih Vijetnamaca, njihovoj blagosti nasuprot srdačnoj napadnosti potonjih,

Na drugi deo ture krenula sam autobusom:

22. jun

Prvi dan zime na Južnoj hemisferi. U čileanskoj Patagoniji, temperatura +1°C i uglavnom sunčano - idealno za višečasovno pešačenje po okolini. I za nekoliko novih fotografija.

Osim neosporne lepote, ovde su svaki pejsaž i svaka scena puni neke skrivene dramatike. Ne znam objašnjenje, ali dopada mi se. 

Pre nekoliko dana, na mom Fejsbuk profilu neko je ostavio link za priču o jednom projektu koji govori o biciklima i bicikliranju, ali pre svega o motivaciji, snazi volje, životnim izborima. Kliknula sam, pročitala tekst i, zainteresovavši se, proguglala. Tako sam došla do video-klipa na Jutjubu, koji me je podstakao da pošaljem poruku autoru, s predlogom da svoju ideju predstavi na Blogu B92. Meni se mnogo dopala i nadam se da nisam jedina :)

Gost autor je Milan Lisca

Srbi, narod najgostoljubiviji

Kako nam je samo trebao odmor! Od početka novembra pedalali smo gotovo svakodnevno u stalnoj trci sa zimom od koje smo bežali ka jugu. Tu i tamo, sustigla bi nas sa noćnim temperaturama ispod nule, ali dani su uglavnom ostajali dosta topli, pogotovu kada bi sunce ogrejalo. Ali kada smo zagazili u januar, sustigao nas je talas veoma hladnog vremena.