Ne znam sta se desava sa nama kao narodom i da li je tako i u drugim zemljama. Da li ste uocili preopsirnost i nepotrebne detalje, monologe, digresije u raznim poslovnim pregovorima.

 Divim se svima koji mogu da saslusaju takve nalete a da zadrze sopstveni mir i dobiju mogucnost da kazu na kraju ono sto je relevantno.

 Da li se ipak desi da uletite u nadglasavanje, nadjacavanje, gde da bi zaustavili monolog prepun hvale za govornika i sami uletite u pricu koja postaje digresija. 

 Kao da takvi razgovori postaju neka vrsta svakodnevnice.Ne pisem samo o razgovorima

(Atmosfera u ovom tekstu je kao u pesmi " Ovo nije san" U skripcu.
Nesto je tu misao samo, nesto stvarnost. Jedna noc kad je sneg vejao dugo,bas dugo.
Izostavljeno -  oko braon boje, oko plave boje.)


Kao da nema tise ulice u Beogradu kada se proredi saobracaj a noc zaigra taman mistican ples kao kontrast snegu. Kad drvoredi deluju damski elegantno pod velikim pahuljama koje su ceo dan zauzimale odredjeni polozaj.Iznad tvoje glave je bal. 

Ta mocna ulica spusta se sigurno i nadmocno ka centru sa visine, ukrasena smetovima.Siroka ulica  secanja

  Oktobarsko popodne u Novom sadu, sunce neocekivano raduje prolaznike.Statua Jovana Jovanovica Zmaja i dve devojke koje sede mu pod nogama od bronze.Kinez iz veoma vazne kulturne delegacije, pod utiskom koji nosi iz Matice Srpske, gde se pominjao pesnik, zeli da slika spomenik i devojke se same pomere u stranu. Pita prevodioca da im jos malo isprica o Zmaju. Prevodilac kaze: "Hajde da uradimo drugacije nesto." "Devojke, hocete da predstavite Cika Jovu Zmaja kinezima." I njih dve na engleskom za koji su se plasile da nije dovoljno dobar, ipak hrabro pocinju pricu o tome kako

Kisa i dalje pada, sada nekako drugacije""""""""

12 dana.

Ne zove on nju, ne zove ona njega. Prkos, inat, dostojanstvo prizvano iz nekih davnasnjih ubedjenja. On zatrpan poslom, ona dobija snagu svakim danom koji prodje.
Necu ja prva(prvi) Misli pred drugima skrivene, o njemu, o njoj. Tisina.

Ulica, blizu njegove. Kisa rominja. Ona treci dan zaredom u blizini poslom, ne javlja mu se. Istrajava.
Hoda  uzdignute glave, polako (sa namerom) i odjednom ga ugleda. Zove ga. On staje, zatecen, ne mrda. Prividno miran.Prilazi mu.

Poljupci izmedju

 Da li znate kako izgleda kada krenete na susret sa nekolicinom ljudi iz svoje generacije  posle ko zna koliko proteklih dana?

 U borbi sa sopstvenim predrasudama i mislima koje se cesto zalete ka tome da ce mi negde biti dosadno, dolazim u Sansu.Ima nas dvadesetak.Vrlo brzo shvatam da sam u izdvojenom svetu van vremena gde svi prisutni nose sa sobom neku divnu energiju.Razgovaramo lako i bez trunke naprezanja.

 Devojke(zene) izgledaju sjajno, lepo obucene, doterane, muskarci svi do jednog kul, smekeri.

 Oko ponoci  zatvara se Sansa, ocigledno vise nema