Ni sekunda nisam pomislio da će se u mejnstrim medijima pojaviti nešto što imalo miriše na kritički osvrt na lik i delo Ričarda Holbruka. No, srećom imamo (još uvek) alternativne medije. Moj gost je dr Stiven Zunes, profesor političkih nauka i šef katedre za bliskoistočne studije San Francisko univerziteta. Tekst je izašao juče na truth-out.org.

Ričard Holbruk je predstavljao ono najgore u spoljno političkom establišmentu

Mnoge pohvale koje prate iznenadnu smrt diplomatskog veterana Ričarda Holbruka ignorišu njegovu dosta prljavu istoriju podržavanja diktatora, ratnih zločinaca i vojnih rešenja kompleksnih političkih problema.

Holbruk je počeo spoljnopolitičku karijeru tokom šestdesetih notornim programom pacifikacije u delti Mekonga u južnom Vijetnamu. Taj ambiciozni civilno-vojni pokušaj nije samo podrazumevao jeziva kršenja ljudskih prava, nego se pokazao kao notorni neuspeh u suzbijanju pobune protiv režima u Sajgonu podržanog od strane SAD. To je bio zlokobni početak karijere nekoga koga je Obama postavio za specijalnog izaslanika za Avganistan i Pakistan da pomogne suzbijanju pobune protiv tih vlada podržanih od strane SAD.

Memoari političara, diplomata i javnih službenika su suviše često (da baš ne kažem najčešće) pranja sopstvenih biografija, a rekao bih često su i smišljene distorzije istorijske građe. Nije to moja omiljena literatura, no volim da prelistam. Sva sreća pa se na internetu pojave knjige, nikad optuženih, ratnih zločinaca za koje ne bih dao ni pet para, poput Bušove, Decision Points, Blerove, A Journey My Political Life ili Ramsfeldove, Known and Unknown, pa mogu da ih prelistam za džabe.

Međutim, Age of Deception: Nuclear Diplomacy in Treacherous Times, Muhameda ElBaradeja, bivšeg generalnog direktora Međunarodne agencija za atomsku energiju (International Atomic Energy Agency, u daljem tekstu IAEA), sam poručio (sredinom aprila) pre nego što je objavljena (početkom maja). [Zahvaljujući nesposobnosti turskog PTT-a primio sam je tek u subotu.]

Kažu da je  o pokojnicima dobro pričati sve najbolje.

Netačno.

To -  najbolje, ne umemo mi, to će bolje anđeli.

A ni ovo prvo nije tačno

Pokojnik je onaj koga zaborave.

 

 

Sećam se da sam prvo Vas zapazio od svih poslanika opozicije kao pravog, bezkompromisnog borca protiv komunističkog ludila Slobodana Miloševića i njegovih satrapa. Tada sam poželeo da se svrstam uz takve ljude po cenu gubljenja glave.

Sećam se da ste se jedini iz rukovodstva tadašnje stranke priključili demonstracijama protiv izborne krađe

I deo

Ovih dana me zvahu iz Sony-ja, kažu imaju jedan posao ko za mene pa da dođem na razgovor. Lepo, pomislih se, daj da vidimo o čemu se radi. Na razgovoru svi lepo uparađeni, odelca, što bi se kod mene reklo muva da se satre.

Kažu oni samo da im kažem šta sam radio ovo vreme dok nisam bio kod njih, ostalo već sve znaju. Naravno da znaju mislim se ja, pa kad sam poznata ličnost, ko ne bi znao. Lepo popričasmo,

 

Prošlo je skoro deset godina kako sam napustio rodni kraj i šest godina kako sam prešao okean. Tog hladnog decembarskog jutra 2005. ukrcao sam se na voz koji će samo par sati poslije postati vlak.

Stotinu slika vrzmalo se po glavi od onih lijepih iz djetinjstva do onih ružnijih iz 95. Našao sam svoje mjesto u  kupeu, još uvijek voza, koji se spremao poći prugom koja većim svojim djelom prati  autoput  nekadašnjeg i danas tako ironičnog naziva bratstva i jedinstva.

Do mene je sjela gospođa čija odjeća nije ostavljala nimalo sumnje na posao kojim se

  

Svi mi, il' ogromna vecina imamo pravo glasa. Nejednakost postoji u nivou obrazovanja, nivou znanja, bogatstvu, pristupu medijima,  pristupu institucijama. Ova nejednakost  je sastavni dio realnosti i usprkos ovakvoj nejednakosti Robert Dohle u svom poznatom djelu "Who Govern" (Ko  vlada) zakljucio je da je politicka moc ili uticaj, suprotno kako mnogi misle, ipak  rasirena u politickom sistemu a ne koncentrisana u  malobrojnoj al' mocnoj eliti americkog drustva. Daklem sve fercera kako treba jer je politicka moc ipak pluralistickog a ne elitistickog karaktera. Od vremena

 

Kako će sad taj nemački vojnik, u svrhu odbrane svojih građana od stalne i rastuće pretnje od ponovne, neizbežne, a moguće i trajne srpske okupacije nemačkih sela i gradova, onako gladan, da strelja đake po Kragujevcu?

* * * 

 

 

Srbija baš nema sreće. Neobavešteni, nemušti I ministri koji se prave ludi već duži niz godina su svakodnevnica energetskog sektora, a po dobrom oprobanom receptu, poznatom još iz devedesetih.

Za prethodnu gotovo deceniju, ovaj sektor je mogao da zaposli bar polovinu nezaposlenih, I učini zemlju energetski I nacionalno bezbednom. Da su odgovorni radili svoj posao, u interesu zemlje, energetski setor Srbije bi I u realnom životu postao "lider u regionu". Na žalost on je "lider" samo u političkim fikcijama I pamfletima

Gost-autor: Voislav Vasić 

Evo jednog za mene uzbudljivog događaja, koji još traje. Sedim tako ja predveče za mašinom (na šestom spratu, pored Taša), kad li nešto tresnu u prozor s desne strane, baš pored kaveza sa moja dva metuzalemska papagaja. Pogledam, kad ono nije Poov gavran na Paladinoj glavi nego sivi soko (Falco peregrinus) na usijanom limenom simsu. Malo ošamućen, upiljio se čas u mene čas u papagaje, i ne kaže ništa.

„...najveća sajamska priredba iz oblasti lova, ribolova i sporta u regionu LORIST  i ove godine, od utorka, 6. do nedelje, 11. oktobra“ u Novom Sadu, prikazala je već standardno nepoštovanje zakona, izlažući, pa čak i na prodaju nudeći, preparirane primerke brojnih zaštićenih vrsta.

Ugroženi i zakonom zaštićeni prdavac Crex crex nuđen je na prodaju za 2000 dinara.

Gledam u ženu i ne verujem da to govori. Znam da je trebalo do sada da naviknem na takve stvari, ali mislim da to nikada neću uspeti, pogotovo kad tako nešto čujem od prosvetnog radnika, u ovom slučaju, od jedne učiteljice. Upoznale smo se slučajno i ona o meni ne zna ništa, osim da imam dvoje dece školskog uzrasta. Počinjemo priču o školstvu i ona kaže da ne zna  šta sad hoće sa tom inkluzijom.

-" Eto ja imam u razredu dečaka koji ne čuje dobro i  nije njemu mesto  u redovnoj školi, već u specijalnoj. Znate, njemu će tamo biti bolje".

Ne cita vam se ovo, dugacko i dosadno, ajde produzite...

 

SRBI I BELA KUGA 2.

Super je biti samohrana majka u Srbiji. Država vodi računa o vama, nađe vam posao, poslodavci se prosto utrkuju ko će više samohranih majki da zaposli, komšije vas gledaju sa uvažavanjem, kad niste prisutni o vama pričaju sve najlepše, preko reda upisujete decu u vrtiće, država vas pomaže i finansijski i savetodavno, ma milina jedna.  Ciničan sam,

 

  Ne morate mi poverovati ni jednu reč. Znam da počesto ne verujete ni sebi, zašto bi onda drugi bili u prednosti, imali tu privilegiju, iskorišćavali vašu dobrotu, razumevanje, težnju ka prisnosti...Da li, ako verujete sebi, možete u istom trenutku da verujete i drugima? Zbog čega je to bitno? Ja ne mogu da prođem ulicom, a da ne pogledam, ne u izlog prodavnica, nego u hodajući izlog na trotoaru: lepe, mlade, jedre žene same ili sa pratnjom, ponosno hodaju, uzdignutih glava, pritajenih pogleda, hoće da budu primećene. Gledam ih upravo tako, pa tek onda kao ženska biće puna strasti, energije, sopstvenog znanja i moći – što bi me, svakako, uništilo za prolet lastavice. Ponekad me sete na neku davnu ljubav, za taj tren pokušavam da pronađem ponešto od njih, ne oduzimajću ženama ni trunku njihovog značaja. Duboko verujem da one osećaju moju nevinost. Mora tako da bude, ako je drugačije moj pogled neće više skretati ka njima. Neće skretati nigde, po cenu da večno izgubim inspiraciju.

           Ljudi neće da poziraju da budu klovnovi, ali zato vole da vide druge kao klovnove. Klovn je čovek kao i svi mi na neki način, u nekom životnom momentu. Svi smo mi klovnovi u ovom životu, svi mi igramo neku igru- neki tužnu, neki veselu - svi smo mi tragikomične ličnosti - kaže akademski slikar Aleksandar Luković Lukijan (1924, Beograd) povodom svoje izložbe slika u galeriji KIC "Lukijan Mušicki" u Temerinu.

(Motiv iz Amsterdama)