Gost autor Alselone

 

Tokom mladosti novinarstva u Srbiji, članke su pisali najbolji pisci. Biti novinar obeležavalo je osobu kao prvoklasnog pisca i moralni autoritet. To je bilo jedno od najpoštovanijih zanimanja.
Sećam se '96. Sećam se protesta u BG i "slobodnim" gradovima. Bio sam gimnazijalac i sećam se prkosnog ponosa pri kupovini novina na trafici. Penzioneri i tetke sa ladnim trajnim kupuju Borbu i Večernje novosti a ja kupujem Blic ili Dnevni telegraf. Po novinama se znalo gde se svrstavaš i gde pripadaš.

 

"Kakva je korist čoveku ako sav
svet zadobije a duši svojoj naudi "

Ove reči Hristove bivale su, kroz vekove, svakom čoveku koji ih je čuo i njihov smisao ozbiljno shvatio, pobuda da svoj život na ovom svetu upravi zadobijanju neprolaznog Carstva Nebeskoga, zbog čega ih je Gospod i rekao. Primivši hrišćanstvo, srpski narod je kroz vekove, imao i siromašnih i bogatih, i prostih i učenih koji su, ili u braku ili bezbračnosti, ovaj cilj dostizali i ostvarivali.

Dragi moji susjedi, oprostiću vam skidanje tabli sa ćiriličnim natpisima, ali to što ste tukli policajke oprostiti vam ne mogu.

 

Bezbednosna procena je proces  misaone i praktične aktivnosti u kojem se, na snovu proverenih i sređenih podataka i činjenica, uz primenu naučnih metoda i iskustva, donose zaključci o predmetu procenjivanja.

Letnji dan, Jonsko more, rano popodne. Tandrčak je zaspala, leži u hladu, spava snom na kojem joj prosto zavidite. Dečija, nevina posla... Jedinstvena i ja smo je smestili u najdeblji mogući hlad, opušteno - užurbano se spremamo da iskoristimo vreme dok i pundravci spavaju zajedno sa Tandrčkom, da pročitamo koji redak. „Books and summertime go together." Ne znam zašto ne i ostala godišnja doba, ali lepo zvuči kada se leti kaže. Čitanje ne prolazi bez pauzi za milovanja usnule kćeri nežnim pogledima i razmena osmeha kada se roditeljski pogledi susretnu. Uživam u lenjosti tela i budnosti duha. Iz taverne zadužene za našu plažu diskretno dopire 

Nedelja:

11:00am

Ideja je bila da se pocne sa pisanjem upravo kad je na papiru mec zvanicno trebao danas da pocne. Dobra je vest da raspored danas ima fleksibilnost da tenis moze da pocne svojim laganim tokom nesto posle 11am, kako to obicno biva. Juce te slobode nije bilo, najavili su da mecevi moraju da pocnu tacno na vreme zbog loseg vremena koje nas ceka. 

Danas je sve to daleko iza nas, oblaci koji su juce stvarali probleme sad su daleko od Njujorka. Nedelja tece svojim normalnim tokom u Menhetnu i Queensu, putovanje koje je juce trajalo skoro sat vremena danas se svelo na manje od dvadesetak minuta.

Da je ovo obican aprilski teniski turnir, jutro bi danas u ovom gradu bilo mnogo neprijatnije. U Americi se u ovo doba godine turniri odigravaju na otvorenom -- u Indian Velsu okruzeni planinama, nekoliko nedelja kasnije u Hjustonu okruzeni impoznatnim vilama i golf terenima. Ovde smo jutros okruzeni oblacima punim kise i vetra, i pesacima koji se trude da i jedno i drugo izbegnu. Grad se cini se polako budi, ljudi su sakriveni po kaficima, citaju novine u kojima se jutros i mi pominjemo.

 

 

Ali

 

 Draga moja,

Proleće u Moskvi ne može se meriti ni sa jednom prolećem ni u jednom drugom gradu. Možda zato što dolazi posle surove zime koja se takođe ne može meriti ni sa jednom drugom. Pustio sam da mi povetarac raspiruje sećanja, dok sam jezdio brodićem duž reke, od Novospaskog manastira, sve do spomenika Petru Velikom. Dve debele zelene linije drvoreda uokvirivale su rečni tok, a mostovi ispunjeni stisnutim automobilima povremeno su prekrivali nebo. Kakav

"INSAJDER- PATRIOTSKA PLJAČKA"

Nakon godinu dana ozbiljnog istraživačkog rada redakcije Insajder - B92 saznali smo za beskrajne malverazacije sa novcem koji je Vlada Srbije svesrdno slala na Kosovo i Metohiju sa ciljem da koliko toliko, stvori relativno pristojan ambijent za naše sunarodnike koji žive „dole" i kojima je problem sve: od materijalne egzistencije i krova nad glavom do putovanja Pokrajinom i ispoljavanja elementarne nacionalne pripadnosti ...

Nekako se sve uklapa prema očekivanju i sve postaje savršeno logično. Podigla se velika prašina oko čoveka po imenu Dejan Carević. Naime, ta zvečarka iz zloglasnog DB odeljenja se, eto, deset godina pritajila u nekoj rupi/radnom mestu gde nije bio „vidljiv“ javnosti kao što je sada. Kada je buknula ta vest da je postavljen na mesto šefa kabineta ministra pravde, prvo što mi je palo na pamet jesu oni silni komentari (kojima sam se smejao i ismevao ih) na društvenim mrežama, a nakon pobede T. Nikolića na predsedničkim izborima – „selim se iz Srbije“. Ti komentari su se toliko puta ponavljali da sam sledeće jutro napisao – jesu li se sve pičkice već iselile iz Srbije? Ili tako nešto.

A zašto je sve postalo sasvim logično?

"Pretpostavljam da vi očekujete od mene istinu o stanju srpskog naroda danas i viziju njegove budućnosti"

 Pismo studentima

 Igor Marojević rođen je 12. jula 1968. godine u Vrbasu, diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Svoju novelu Obmana Boga objavio je 1997. godine, a onda su se nizali romani Dvadeset četiri zida (1998, 2010), Žega (2004, 2008), za koji je dobio nagradu iz fonda Borislav Pekić i nagradu Stevan Pešić, kao i Šnit (2007, 2008), Parter (2009) Majčina ruka (2011) te zbirke priča Tragači (2001) i Mediterani (2006, 2008), i zbirka eseja Kroz glavu (2012) za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“.

Nekoliko knjiga objavljenih kod nas i u inostranstvu i prisustvo u raznim antologijama bilo je dovoljno da stekne status poznatog pisca. Što se tiče pripovedanja, Marojević je po nekim kritičarima začetnik tzv. krtog realizma, a po drugima etnofikcije. Član je Srpskog i Katalonskog PEN kluba i jedan od osnivača Srpskog književnog društva.

 

Не могу да се отмем целој овој предутакмичној атмосфери. Новине се труде да пишу нешто, траже бомбастичне наслове, њима треба неки брбљиви Мухамед Али да се боље продају. И где би могли наћи више материјала него у односу два селектора. Међутим, видљиво је да они не наседају. Да ли су заиста извукли поуке из своје прошлости или се само суздржавају и радије би се чупали за косе?

Одувек сам се питао шта је у главама оних вечито незадовољних којима ниједна промена на боље не треба. Да ли је та контрадикција уопште могућа или сам је ја умислио. Изгледа нисам. Опет, није то само бољка наших грађана или Балканаца, има тога свугде. Дакле, нисмо најгори, да то одмах разјаснимо, али јесмо лоши.

Ево једне бајке која нема happy-end (засад).

Čitam vesti od jutros, pa naiđoh na sledeću izjavu Vuka Draškovića o Političkoj Akademiji SPO:

"Ako prihvati da bude predavač, Vučić bi mogao da govori nešto slično onome što je nedavno napisao u “Danasu” - da je i on davao doprinos po Srbiju pogubnoj politici sukoba sa Evropom, sa NATO, sa SAD, sa našim susedima, da je razumeo da nam takva politika donosi samo nesreću i poraze, i da se, zbog toga, danas tako odlučno zalaže za članstvo Srbije u EU, za pomirenje sa svima u našem okruženju.