Ima mnogo misitfikacije, zamagljivanja i namerne upotrebe "nejasnog" govora kad je bilo koji porez u pitanju (ne samo kod nas, ali mene zanima - kod nas, prvenstveno).

Otkud nam uopšte porez, bilo koji i bilo kakav?

Najtačniji i najopštiji odgovor bi bio:

- poreza bilo oduvek (raznog u raznim istorijskim epohama), ali začetak ovakvih oblika poreza kakve danas poznajemo (i ne volimo) je krajem XVIII veka, Engleska, a za finansiranje ratova

Zlatko Paković je u osnovnoj premisi svog teksta, “Povratak Đinđiću”  (“Danas”, 7.9.2012.) napravio faul. Evo tog dela: Tek posle tri nedelje i još koji dan, reagujući na njegov fašistički tekst „Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak“, predsednik Demokratske stranke zahteva hitnu smenu pomoćnika ministra kulture Dragana Kolarevića, jer je „bio jedan od nosilaca propagandne mašinerije nedemokratskog režima Slobodana Miloševića“.

Neće biti baš tako.

Nikola Vujčić je u današnjem kulturnom dodatku «Politike» podsetio na probleme koje je imao kada je 1985. objavio pesmu slovenačkog pesnika Tomaža Šalamuna «Zašto sam fašista» u «Književnoj reči».

Nesporazum oko pesme nastao je najviše zbog nerazumevanja autorove ironije kojom je upravo «naglašavao svu svirepost fašizma u želji da to zlo izvrgne ruglu» (Ovo su Šalamunove reči objavljene u štampi iz tog perioda.) A Tine Hribar, koji je ovu pesmu svrstao u svoju zbirku «Savremena slovenačka poezija», kaže da je Šalamunova pesma izrazito

U kontinuiranoj borbi koju Srbija vodi sama sa sobom već desetlećima – ništa novo. Borba traje, ishod potpuno neizvestan, a linija „fronta” prolazi kroz srpsko društvo praveći civilizacijski hijatus. 

Linija rascepa, istorijski gledano, nekada je bivala definisana strankama ili pojedincima koji su svojim delovanjem obeležili vrednosti za koje su se zalagali. Jedni za „tradicionalno”, drugi za „moderno”, jedni za napredak, drugi za status kvo, jedni za Istok, drugi za Zapad... U različitim istorijskim prilikama različite su teme bivale predmet spora sukobljenih struja. No, ono što je zanimljivo, u prošlosti je linija uvek bila jasna, znalo se koje organizacije, stranke ili ličnosti zagovaraju koju opciju, dok danas to već nije slučaj.

ne dozvolite sebi luksuz da budete diskreditovani, to zavisi samo od vasih postupaka.

drugi vam to ne mogu uciniti ako sami sebi to ne ucinite.

radite onako kako vam savest nalaze, podjite uvek od sebe i ne varajte ni sebe ni druge.

Vašar taštine - Bekim Fehmiu (kompletan intervju)

Kao i u svemu, Srbija kasni i sa rehabilitacijama žrtava komunističkih zločina, pa je to ne samo moda već i prioritet, a na svetsku ekonomsku krizu ionako ne možemo uticati.

Zajednička ideološka platforma revizije istorije i rehabilitacija u Sloveniji, Hrvatskoh, Srbiji, BiH, Kosovu je da su tokom i neposredno nakon drugog svetskog rata partizani- komunisti - zločinci iz isključivo ideoloških razloga i borbe za vlast maltretirali, uništavali i činili strašne zločine nad  pripadnicima svega što je imalo nacionalni i antikomunistički karakter . Komunistički teror okomio se naročito na „nacionalne humanitarne pokreta i organizacije“: ustaše, četnike, belogardejce, plavogardejce, crnokošuljaše, ljotićevce, nedićevce, baliste, handžardivizijaše, muslimanske milicije, pa razne Šicere i hortijevce po Vojvodini...

Juče je u Novom Pazaru u prisustvu ministra efendije Ugljanina otkrivena spomen poloča Aćif Efendiji kao još jednoj „žrtvi komunističkih zločina“ u Srbiji. Valjda je to u duhu opšteg trenda rehabilitacija žrtava komunista, pa kud svi Turci tu i mali mujo. Ako oni mogu da otkrivaju spomenike tamo nekim i proglašavaju ih svecima, kontaju da mogu i oni svojima iako ga nisu uspeli ubaciti u program državne komisije, a možda će u Radoševu seriju.

Tokom i nakon posete Berlinu ministar Vučić je dao najkoncizniji ocenu o odnosima Srbije i Nemačke, sublimirajući je u rečenici da je Nemačka naš najvažniji strateški partner i da bez Nemačke ne možemo napred. Verujem da niko razuman nije pomislio da on time umanjuje značaj odnosa sa Rusijom niti da je manji Srbin ili Rusofil, već da je bolje od mnogih razumeo realnost.

Uvek sam bio zagovornik da Srbija treba da se osloni na Nemačku kao najpouzdanijeg partnera, najveću ekonomsku i u svakom pogledu  zemlju u Evropi i EU, našeg tradicionalno najvećeg trgovinskog partnera i da se unaprede i intenziviraju odnosi u svim oblastima, posebno vojnoj saradnji.  Pošto sam na tome lično dugo radio, drago mi je da je Vučić to sada započeo, a zameram ostalima što nisu,  a mogli su. Dakle, što bi rekao šef jedne naše stranke, nisam ja menjao niti menjam svoje uverenje, već se neki poklapali sa mojim stavovima a neki ne.

Srbi su Srbi a naročito smo mi Srbi, reče vladika Grigorije.

"Budimo  ljudi iako smo Srbi"-reče patrijarh Pavle.

Kako za koga, ali  ja sam mišljenja da je Pavle najpametniji i najčasniji od svih vladika, koji je i ponašanjem i rečima učio vernike da budu ljudi pre svega.

Nedavna izjava Tome Nikolića „da su za njega Srbi iz Republike Srpske Bosanci,(nije rekao Bošnjaci, govorio je o geografskoj a ne nacionalnoj odrednici) iako neki od njih ne vole da ih tako zovu“ izazvala je lavinu nacionalno i pravoslavno-svetosavski ostrašćenih napada, čemu se , na moje iznenađenje, priključio i vladika Grigorije.

Sada već neki govore kako su Srbi sa severa Kosova „srpskiji“ od onih južno od Ibra i glupostima nikad kraja.

Eto, danas je 7.juli-Dan ustanka naroda Srbije protiv fašizma koji je ukinut kao državni praznik I ovog 7.jula zvanična Srbija nije načisto da li slavi antifašističu borbu ili kolaboraciju.

 U Beloj Crkvi je održana svečanost i položeni venci u slavu onih koji su podigli ustanak, a istovremeno je SPC služila parastos onima koji su bili u službi okupatora, samo su izvršavali naređenje. Srbija je opet podeljena, ne zna gde je ili se pravi blesava. Činjenica je da su postpetooktobarske vlasti osramotile Srbiju marginalizujući njen doprinos u antifašističkoj borbi i visoki ugled u antifašističkoj koaliciji. To potvrđuje i činjenica da je prvi put posle 2000.godine predsednik Srbije primio delegaciju SUBNOR-a.

Negde u aprilu dvehiljadite, otišao sam poslom u London. Prvi put u životu u Londonu. Kapetan Lufthanzinog aviona na relaciji Beograd-London je najavio let kao prvi u sezoni - to je ustvari bio prvi Lufthanzin let posle embarga na aviosaobraćaj. Jedan od najjačih utisaka iz te prve posete Londonu mi je jedna nalepnica na nekom od automobila koje sam video u prolazu dok sam išao u firmu. Na njoj je pisalo (na engleskom, naravno):

ako nemam slobodu da kažem šta mislim i koga volim... ako ne mogu da

uđem u pozorište jer koristim kolica ili u prodavnicu jer moja koža nije

dovoljno bela, da držim svog dečka za ruku i sa devojkom se poljubim jer je

volim... ako me tuku jer nisam kao svi, ako pripadam onima koji su Drugi i

Različiti... ako imam pravo da glasam a za sve ostalo ćutim, ako na mene

pokazuju prstom jer izgledam siromašno ili poštujem neki drugi praznik... ako

noću sanjam strah, a danju ga živim... ako se ne družim – ne zato što neću već

zato što me se drugi stide... ako nemam podršku jer se moj problem drugih ne

tiče... ako ne smem da kažem da mi je loše i da mi telo lomi virus... ako se

plašim od reči i pogleda, ako strepim od silovanja i batina...

AKO NE MOGU DA PLEŠEM

Biljana Srbljanović Mali mi je ovaj grob, Samizdat B92, Beograd, 2013.

I grobovi naši Bečom će se borit' / A grobovi naši Evropi će zborit' / Po dvorovima šetat' i plašit' gospodu. / Jugosloven mora dobiti slobodu!   (Stihovi urezani na zidu ćelije u kojoj je Princip tamnovao)

 - Sećate li se Principa?

- Kog Principa?

- Pa Gavrila! Učili smo o njemu u školi. Vodili su nas i na ekskurzije da lično stanemo u stope iz kojih je pucao. Neki od nas živeli su ili i danas žive u ulici s njegovim imenom. U Sarajevu, na mestu sa kog je pucao, Mladoj Bosni, organizaciji kojoj je pripadao, donedavno bio je posvećen jedan muzej. Danas muzej s tim imenom više ne postoji, kao ni zemlja zbog koje je pucao. Nekadašnji Principov most opet nosi naziv Latinska ćuprija.

U detinjstvu zajedno smo učili da je Princip bio tiranoubica. Heroj. Borac za slobodu. Danas, za mnoge ex-Jugoslovene on je terorista. Nisu malobrojni ni oni koji ga i dalje veličaju i slave. Pred stogodišnjicu Velikog rata, formalno iniciranog upravo njegovim pucnjem, u američkim novinama štampaju se tekstovi u kojim ga porede sa Osamom bin Ladenom.