Eh, da... Evo dozivesmo i to da nam se olimpijada odrzava u komsiluku i da mozemo iz prve ruke, a nekoliko puta i iz nulte (direktno sa borilista) da iskusimo tu najvecu, najmasovniju i najznacajniju sportsku manifestaciju koja se odrzava na ovoj napacenoj planeti...

Doziveti olimpijadu u susedstvu i biti na neki nacin i deo nje je stvarno fantastican osecaj. Lako je biti cinican i sarkastican i pljuvati da je sve to samo 'hleba i igara' ili iskljucivo uzurpacija velikih kompanija i jos vecih mocnika. Ali kad na potezu od sto metara vidite pripadnike sto nacija koji su dosli da bodre svoje sportiste, ali i da se druze, upoznaju, osete tu atmosferu, vide na svakom koraku pet spojenih krugova, stvarno stalno nasmejana i srdacna lica hiljade volontera, i jedno iskreno dobro raspolozenje koje se oseca u vazduhu, ljudima ostaje samo jos da im se oci konstantno vlaze...

Mizoginija je mržnja i omalovažavanje žena na nivou predrasuda. U ovom slučaju imamo omalovažavanje žena, jer biti žena je manje vredno nego biti muškarac. Reklama šalje poruku budi muško, nemoj biti žensko!

I videh i čuh gluposti svakojake, ali da "štediš" tako što će 700 hiljada zaposlenih u javnom sektoru biti efektivno uskraćeno za par stotina dinara od svoje plate koja je u proseku 30% veća nego što za te izdatke ima sredstava u državnom budžetu, a da istovremeno podigneš porez na osnovne životne namirnice i da za IT proizvode povećaš porez sa 8 na 20% - to može samo kamikaza. Laza.

-

Gost autor : taube (majke mi)

Uredništvu : Ukoliko planirate da me nagradite kao najplodnijeg autora u 2013. godini, jasno je da želim samo jedno? 'Nači, ništa ono sat, plaketa, 100 eur da malo izadjem, provedem se, upoznam nekoga... 

Kažu, valjda kažu, kako je prvi, i možda jedini uslov da prema nečemu može da se razvije empatija to da to nešto mrda i da ima neku autonomiju - više-manje da ume da nas proizvoljno ignoriše kada mi ne želimo da budemo ignorisani.

A mi smo, kobajagi i više-manje, uglavnom i skoro svi neka vrsta robota danas. Tako to mnogi vole da misle da jeste.

„Mislim dakle postojim", „osećam dakle postojim", „štagod dakle postojim" ne bi trebalo da pomera ovu tužnu jednačinu previše, skoro nimalo u stvari, pošto sam ja ja i nisam ja robot, nego su svi ostali roboti, tj uglavnom, usporednom, nije bitno u stvari kakvo cveće cveta u objektivnoj stvarnosti dok god miriše kako mi želimo da miriše u našim glavama.

A opet, dok su lepe brown oči u koje piljimo periferal značajno pomeren u odnosu na bilo koje druge lepe brown oči, ili lepe plave oči, ili zelene, ili sive, mi, u stvari, nećemo priznati ono što mislimo da priznajemo dok buljimo u nešto drugo, a ne u oči, npr dok posmatramo more ljudi koji svako jutro sinhrono presipaju životnu eneregiju u betonske ploče ispod njih na putu ka poslu.

"hash it out" - (semi)idiom iz engleskog jezika koji je meni sad interesantan zbog reči "hash" koju ću, valjda, objasniti dole niže, na prigrevačkom srpskom znači otprilike "promešajmo sve ponovo i u opuštenoj i iskrenoj, fer diskusiji pokušajmo da postavimo na JOŠ stabilnije noge".

A hash je, tj nije kolokvijalni hašiš iako je ubrzo jasno oktud kolokvijalna primena, nit seckani nit drobljeni nit mleveni komadići mesa koji zaostaju posle gozbe svih većih igrača, pa podosta začinjeni, da im se sakrije prošlost, mogu onda i u konzervu, iako ne moraju - nije dobro ko pašteta niti mesni narezak al uz svež hleb onima koji ne pamte prošle gorušice nije ni toliko loše (tj jeste ako čovek nije previše gladan).

Ukratko, mesožderima je hash bolji od slatkog kupusa bez mesa.

Samo što nije počela nova EC (Evropska Komisija) R&D inicijativa:

    • 2014 do 2020, prvi poziv za R&D ideje koliko ove godine

    • €70 milijardi budžet

Ovo je velika šansa za ozbiljan izvod prihoda za mnoge koji mogu da odvoje sat vremena dnevno, u proseku, sledećih nekoliko godina .

Otkud ovoliki optimizam?!

I zato se sada ne osećam dobro. Kao i u drugim situacijama kada nam jave da se „za počioniocima i dalje traga“. Kad pravda ne stigne. Kad sistem omogući da se zaključi da se zločin isplatio. Kad zločin postane sistem. - Dubravka Stojanović

Sigurno je da ima važnijih stvari. Samo ja više ne mogu. Svakog dana na svakom veb portalu koji otvorim bar u tri naslova dreždi Vučić, a ostalih 5 na naslovnoj su pucnjave, taoci, saobraćajke i pevaljke. Tibet, Egipat, par desetina mrtvih. Avganistan, Irak, Nigeriju, Siriju ili Somaliju, par destina na dnevnoj bazi, ma ko to još broji i čita. Osim ako nije  fotoreporter naše gore list pa da nam iz prve ruke prepriča kako je skakao od jednog do drugog mrtvaca, kadrirao ranjenike i gledaoda bude dobro osvetljenje dečice koja protrčavaju. Aman, bre, fuj.

Bez imalo poštovanja prema mukama naših ministara da nas spasu iz ove bede u koju su nas gurnuli, meni pažnju u vestima privukoše neke sasvim druge stvari. Šta ću kad sam jedan nedisciplinovan građanin bez imalo empatije za njihove stomačne i ine tregobe.

Olimpijske igre 2012. su u toku.

Svi gledamo.  Naravno.

Sportisti se takmiče, vredno rade, koriste sve moguće metode u fazi višemesečnih i višegodišnjih priprema.

Brže, više, jače, bolje, sinhronizovanije, duže. 

Ja gledam povremeno po nešto. Odbojku, košarku, plivanje, konje. Atletiku ću gledati.  Ne gledam gimnastičarke, bicikliste, dizače i dizačice tegova, ...  

Uvek mi je tu negde, u pozadini, misao da se u sportu koriste sva moguća i dopuštena i nedopuštena sredstva da bi se dokopali medalja i što boljeg mesta na rang listama.

Danas je Dan ljudskih prava kojim se obeležava 10.12.1948 kada je doneta Opšta deklaracija UN o pravima čoveka, važan dokument koji je oblikovao poslednjih 64 godine ljudske civilizacije.

I te 64 godine su skoro pa dovoljan podatak za opisati našu, ljudsku vrstu, tek 64 godine imamo propis kojim tvrdimo da - svi ljudi imaju jednaka prava, 4000 godina pisane istorije i desetine hiljada godina razvoja ljudskog društva trajala su i prošla bez saglasnosti o tome da - svi mi ljudi imamo jednaka prava, bez obzira gde smo i kakvi smo rođeni - svi smo ljudi i to je osobina koja nas čini jednakim u pravima koja svi moramo imati.

I pošto nisam uspela da nađem lako dostupan tekst Deklaracije na srpskom na internetu, prenosim ga kao post, mislim da ljudima treba da bude jako lako dostupan da bi uopšte znali - otkud nam koja su i čija su naša ljudska prava.

Matematika izgleda sasvim neumoljivo.

I daje rezultat koji je sasvim očigledan, a mnogima od nas izgledao odavno tačan, sasvim intuitivno: