Strukture na nogama

"hash it out" - (semi)idiom iz engleskog jezika koji je meni sad interesantan zbog reči "hash" koju ću, valjda, objasniti dole niže, na prigrevačkom srpskom znači otprilike "promešajmo sve ponovo i u opuštenoj i iskrenoj, fer diskusiji pokušajmo da postavimo na JOŠ stabilnije noge".

A hash je, tj nije kolokvijalni hašiš iako je ubrzo jasno oktud kolokvijalna primena, nit seckani nit drobljeni nit mleveni komadići mesa koji zaostaju posle gozbe svih većih igrača, pa podosta začinjeni, da im se sakrije prošlost, mogu onda i u konzervu, iako ne moraju - nije dobro ko pašteta niti mesni narezak al uz svež hleb onima koji ne pamte prošle gorušice nije ni toliko loše (tj jeste ako čovek nije previše gladan).

Ukratko, mesožderima je hash bolji od slatkog kupusa bez mesa.

Mi u IT-ju koristimo hash funkcije, a i genije mozga živuljki iole pametnijih od prosečnih praktičara raznih profesija počiva na hash funkcijama. Da li ćemo postaviti prag genijalnosti kod vrana, hrčaka ili diana majmuna je stvar ukusa.

Ja se na ovu paralelu vraćam već peti-šesti put, i uvek me fascinira:

    • U ITju se hash funkcije, između mora drugih primena, koriste za digitalno potpisivanje. Primer: Rati i Mir, propušten kroz hash funciju, može da da rezultat od recimo 100 slova. Ono što je interesantno je da ako u romanu promenimo jedno slovo rezultat je sasvim drugačiji. Tj znamo da je neko „petljao" po delu. Ipak, sve je to bušna pomalo matematika pa neki ljuti matematičar može da nađe rupe u toj matematici i smisli kako u Ratu i Miru promeniti četiri slova pa dobiti isti rezultat koji daje i original. I tada je hash funcija provaljena pa deklarisana beskorisnom - neko može da ispomera istoriju, a nama tako pomerena izgleda i dalje autentična.

    • U našim glavama se dešava sledeće - naš genije je u pamćenju, a za neko dubinsko pamćenje nema previše mesta pošto su nam glave male, za dubinsko razmišljanje nema previše vremena pošto moramo brzo da reagujemo, a i ako ga ima žao nam je da ga trošimo baš na dubisnko razmišljanje, pa naš mozak voli da radi case-based reasoning - ultra brza tehnologija gde tekući problem bez rešenja poredimo sa sličnim istorijskim problemima sa rešenjima. Da bi ovo bilo moguće naš mozak procesira dnevne događaje i propušta ih kroz hash funkcije pre nego što iz zapamti. Pa ih, uglavnom, pamti ne da bi mogao da ih rekonstruiše kasnije, nego samo da ih prepozna kao slične nekom novom događaju.

Gde mene paralela fascinira, pa je ponavljam i ponavljam: gomila životnih Ratova i Mirova, svi poprilično različiti, a slični, kroz hash funkciju visokog kvaliteta može da se svede na isti rezultat. Svako ko drži do svoje sposobnosti zdravorazumskog razmišljanja i iskrenosti može da se seti mnogo grešaka koje je ponovio više puta u životu, pet-šest pa i do deset, sve različite, a iste. I naučeno iz toga, tj znanje, tj kvalitet, je čvrsto ukotvljeno kod nas negde na potezu između levog i desnog uveta. I sve cool.

A IT hash funkcija koja nam za dva različita ulazna skupa parametara da isti rezultat je deklarisana kao đubre.

Nije fer. 

Deo problema je u tome što bi kompjuteri za 15-20 godina morali da polože tjuringov test, tj da se preko telefona „ponašaju" tako da osoba koja je nazvala telefonski broj ne zna da li se sa druge strane ponaša kompjuter ili neka mekša osoba, vreme brzo teče, a ova razlika u primeni hash „tehnologije" je drastična.

Paralela nije potpuno dobra - IT algoritam prevodi banalan niz slova iz jednodimenzionalnog prostora u drugi niz slova u nekom drugom regionu tog istog prostora, isto tako banalan - tj ni jedan ni drugi niz nemaju nikakvo značenje softverskom algoritmu.

A aloritam kod čoveka vidi smisao u ulaznom nizu, koji živi u vrlo kompleksnom višedimenzionalnom prostoru, pa ga onda prevodi u nešto što bi moralo imati smisla pošto će da postoji u prostoru koji je još „plemenitiji" i gde se vodi ljuta borba za svako nezauzeto mesto - prostoru naših sećanja i znanja oko kojih se onda vrti „borba" za uživanje i bolji život u sadašnjosti i dalje.

Meni su od posebnog interesovanja znanja koja slažemo u sebi vremenom a koja su vezana za neke osnovne vrednosti i aksiome, ono što svi „intuitivno"zovemo „sistem vrednosti" i gde, onako odoka, možemo da vidimo dva posebno značajna podprostora (zbrkana ko špageti što su prošli kroz mikser):

    • Onaj gde su defininisane strukture sistema i podsistema vrednosti, tj entiteti i njihova osnovna uvezanost, tj kvalitativna zavisnost

    • Onaj gde su kvantifikatori, težine koje pripisujemo raznim vremostima, metrika neka, valjda.

    • Dobro, postoji i treći značajan podprostor operatora koji definišu kako, kojom brzinom i sa kojom revnošću se pomeramo pod uticajem spoljnjih i unutrašnjih uticaja.

    • I četvrti i poslednji su granični uslovi i prepreke, lomljive ili nelomljive.

Hajdemo prepreke prvo pošto da nije njih svi bismo bili (semi)idealni. One su obično zategnute između dva terminala, kočića - evo deset parova:

    • Principijelnost - relativizam (vrlo crno-belo do ultra šareno)

    • Prošlost - budućnost (sadašnjost ostavimo za posle)

    • Dubina - širina (o prosecima pričamo)

    • Problemi - rešenja (ja bih samo fizičarima dozvolio da prave ove parove iz ničega)

    • Materijalno - moralno (sve može da se materijalizuje i sve može da ispari pa tako pričamo o ograničenom broju agregatnih stanja)

    • Kolektivno - lično

    • Fer-play - favorizovanje

    • Algoritmičko - heurističko

    • Srljanje - oprezno cinculiranje

    • Razmišljanje - rad

    • Religija - nauka

    • Kafana - kuća

    • ...itd

„I am not a piece of hash", nisam, ma kako izgledao i kamermanu i samom sebi, ali imam utisak da svaki put kad nađem ključ za lanac kojim sam vezan za kućicu vrlo prebrzo poželim da se propustim još jednom kroz mašinu za meso i leblebije, čisto da vidim da li je bilo potrebo ili ne.

Praktičar, ok, ja sam taj.