7. oktobar 2019.

Danas krećem na novu pešačku turu, ovog puta po Fruškoj gori. Od povratka sa Camino de Santiago želim da hodam po Srbiji nekom rutom koja će biti prvenstveno hajkerska i u kojoj nije bitno na koju visinu ste se popeli ili na koliko tehnički zahtevan vrh, već je smisao u višednevnom hodanju u prirodi i prelaženju velikih razdaljina – desetine, stotine, pa i hiljade kilometara. Taj način još uvek nije popularan kod nas, dok je tamo u belom svetu, posebno preko bare, veoma omiljen među ljubiteljima outdoora. Tako će ova turica biti moj doprinos

Ozbiljno sam zabrinut kada je u pitanju zdrav razum ljudi koji provode vreme po teretanama, a nisu tamo zaposleni kao čistačice ili desk menadžeri, da ne kažem recepcionari.

            Mislim, potpuno je legitimno da želiš lepo telo, manje kilograma, veće mišiće, okruglo dupe ili siks pek. Čak je legitimno i da se izobličiš u bildera ili

Mogao bih da razumem da sudija kod jame nije u trenutku video šta je poslednje ostavilo trag u pesku, ali nakon žalbe i pregleda snimka, dileme nema. 
Teoretski, broj je mogao i da se otkači sa dresa i ostane dva metra iza. Kako bi to merili? 
Jel to znaci, kada se sprinteru odlepi broj sa šorca ( sto se često dešava ) i padne u susednu stazu, da je sprinter prestupio?
Čemu tehnologija? Čemu mogućnost pregleda snimka? 
Ovo je samo još jedna u nizu apsurdnih situacija koje vređaju inteligenciju čitavom svetu.

Kao i u slučaju Čavić-Felps, presudili su viši interesi koji mi možda ne razumemo jer nismo u situaciji da zloupotrebljavamo pravdu. Slabi jesmo, ali budale nismo.

Ne znam da li je skok bio za zlato, ali za medalju svakako.
Ivana, čestitam

Video sam te sinoć kako ulećeš u Maxi
danas si mi mahala pre ulaska u taksi
sutra ću te čekati na putu do Kineza

da li te od mene podilazi jeza?

Pitam se da li sam kadar postojati? Mesto je strašno, to je sigurno.

Plastični prozori kadriraju na uzvišenju, jutarnjim suncem obasjanu, komšijinu vilu. Sva je od mermera, izgleda kao megalomanski mauzolej. Na podu umesto tangi i brushaltera kesa iz Maksija i kesa iz Drink Stora. Close-up na kesu: piše da je biorazgradiva. I jetra je biorazgradiva. Sinoć sam leteo po kući kao mačak Feliks, padao sam i dizao se kao ptica Feniks, iz pepela, u piksli. Iz pepela u urni. Nikada pokazanoj ujni. Mačke i ptice idu mi na živce. Pogledam se u ogledalo, ali ne vidim lice.

I pitam se da li sam kadar uteći? Kada bih mogao da odem negde, ali da me to usreći...

Sedeo sam pred gotovo praznim ekranom, praznog pogleda. Pretraživač je poslušno analizirao nasumično zadate misli i potpuno neprimetno pretvarao izvorni kod u slike i slova, oblike i boje koje su popunjavale ekran. Temeljni alfabet egzistencije je bio prepoznat i prezentovao je sam sebe. Sedeo sam još koji sekund a onda sam ustao i otišao da se umijem. U kratkim nanosima vremena, kada mi je lice bilo uronjeno u vodu, imao sam pred očima konstrukte o stvaranju realnosti kojom bih mogao da upravljam menjajući verovatnoću budućih događaja. Pa opet, kako je voda opadala sa mog lica, tako su se i ti konstrukti osipali na pojedinačne iskaze koji bi započinjali samostalno da se razlažu na još nejasnije taktove.

            Vratio sam se u sobu kroz tamu hodnika. Soba je postojala gotovo ista onakva kakvom sam je ostavio iako nisam u njoj bio realno prisutan. U momentima kada sam prestao da joj poklanjam pažnju svojim fizičkim prisustvom njena fizika nije nestala, izostanak moje svesti nije promenio bilo koju od dimenzija koje su sobu okupljale.

gošća autorka: Ivana Radović

Umro je tata. Niko mi nije rekao. Valjda su mislili da neću primetiti odmah. Baba je plakala. I tetka je plakala. Poslali su nas kod komšinice. Brat mi je rekao kako možeš da se smeješ kad ti je umro tata. Tetka Lepa je rekla nije.

Mama je bila u crnom. Nosila je cveće. Pitala sam šta će ti cveće. Rekla je da nosi tati u bolnicu.

Kad pošten Vojvođanin iziđe na šor pa kaže:
        -Dobar dan,

onom što gledi sa kibicfenstera a to je onaj pendžer, duplirac što se kroz njega vidi ceo sokak, onaj što nema firange. 
       –moliću lepo dal znate kolko je sati, zdravo se žurim ?

     Nekada davno u Vojvodini su živeli  vrata do vrata , Podunavski Nemci i Srbi.

   Pored dva mala Wernera, Rudija i Pubija živela su braća Babić, Bora i Pera.

Imali su lepo detinjstvo.

   Kad se posvađaju ovi moji bi im odrecitovali –Švaba keleraba. A mali Nemci njima verovatno nešto podjednako uvredljivo na nemačkom. I sve to tako dok ih matere ne uteraju u avliju i pošalju na spavanje. Sutradan ujutru opet su bili najbolji drugari.

Gost autor: Gospođa Klara  

Osvanuće i taj dan, jednog dana, kad se završe ovi dani. Ponavljanje iste reči u jednoj rečenici je u funkciji insistiranja na činjenici da vreme kao dimenzija dostupna našoj percepciji i dalje postoji, iako se nekako čudno zakrivilo, ušlo samo u sebe i pretvorilo u niz jedinica koje se ne nižu sukcesivno, već su se sabile u jednu tačku, jedan beskonačni dan tokom kojeg jedino imamo pravo na rutinu, kako u razmišljanju, tako i u... hm... aktivnostima.
Nego, da skratim uvod koji će da zaglavi ili u metafizici ili u kvantnoj fizici, i da postavim pitanje.

                "" 

Život mi se u Ad pretvorio a svi...

Nije mi više ni do čega! Da baš ne grešm dušu, do neba mi je stalo do moje žene jedine prave ljubavi koja još traje i sina. Ali ništa mi se ne radi! Upravo sam zatvorio izložbu koju sam pripremao više od tri godine i iako sam čak nezamislivo u ovo doba Corone bio zastupljen/reklamiran na televiziji (Kulturni dnevnik,

               Ćutanje nije obavezno neprijatno. Naprotiv, ume da bude tako opuštajuće i lekovito u trenucima kada je očigledno da se unutar njega skriva potpuno razumevanje ćutača. Ali, ponekad je sasvim opravdano i prekinuti ga.
               - Pričaj...
               - Šta?
               - Bilo šta...
               - Bili jednom..
               - Ma, ne tako! Znaš ti na šta sam mislila.

Ovaj blog je napisao nas novi bloger, drumas.