Bila je 1989. Maglovito se sećam snimaka ljudi kako prelaze zid. Sećam se njihove radosti. Bio sam srednjoškolac, tek krenuo u drugu godinu. Nekoliko meseci ranije vratio sam se sa prvog velikog putovanja na koje sam išao sâm. Bio sam u Moskvi, Lenjingradu i Kijevu. Bio sam u Ermitažu. Te zime počela je revolucija u Rumuniji. Iz moje varoši slata je pomoć borcima protiv Čaušeskuovog režima.

Tekst koji sledi objavljen je u četvrtak 29. aprila 2010. godine na blogu Abraxas 365 dokumentarci. Prvobitna namera mi je bila da njime završim svoj prethodni – „Skulptori”, ali sam se predomislio jer mi se čini da bi tako sve postalo preopširno, rasplinuto… Pošto se radi o zanimljivoj i vrlo indikativnoj priči (naročito kada se uzme u obzir i činjenica da su svi tekstovi deteta na ovom blogu obrisani), nisam želeo da propustim priliku da se ona ipak nađe ovde. Uz odobrenje autora, naravno.


Gost autor: Son of Man


Rastko Pocesta i ja…

U julu prošle godine na jednom muzičkom forumu na prajvat me kontakirala osoba sa nikom Rastko Pocesta, kaže pratio je moj blog, a posebno su mu se svideli moji tekstovi o serijskim ubicama.

Široko slovensko

25. april

Nekada su prelazi iz zemlje u zemlju skoro neprimetni i da nema graničnih kontrola i onih kapija za teškaše, automobile, pešake, putnik ne bi ni znao da je kročio na tlo druge države. Nekada su pak granice stvarne fizičke međe, linije razdvajanja različitih geomorfoloških oblika, pa se čini da im je tu prirodno mesto jer tamo iza počinje drugi svet. Ovo potonje slučaj je sa tursko-gruzijskim prelazom Sarp-Sarpi.

 

Gost bloga: Vlada T.

Posle nekoliko godina falširanih lutanja, silikonskih otmica i estrade koja je postala više gej nego sama hipotetička gej scena, konačno se vraćamo u staru, dobru normalnost - pevačice koje su postale aktivistkinje moraće da se vrate plejbekovanju (a nikada ga ni ostavile nisu), a ozbiljan politički aktivizam bi valjda trebalo da se vrati onima kojima i pripada - plaćenim aktivistima i profesionalnim en-dži-oistima.

Postoje pošasti koje naprasno dođu, pomute redovan poredak stvari, poseju bolest, uništenje i tugu. Uzaludno je udariti na njih, a samo uz jetku nemoć i očaj posmatramo kako naš svet postaje neprijateljsko, neshvatljivo i nemoguće mesto za život. Melodrama gej egzistencije u Srbiji prethodnih decenija videla je više nego dovoljno takvih kovitlaca i mračnih vrtloga, da se činilo da je sam život pre turoban nego ružičast, da svakodnevnica ne nudi ništa više osim ćutanja, neizrečene sramote i rizične osude koja će u svom ekstremu preći u fizičko nasilje i egzistencijalni strah.

Najtragičniji trenutak u istoriji Smedereva dogodio se u 14 časova i 14 minuta, 5. juna 1941. godine.

Bio je četvrtak, pijačan dan, grad pun seljaka koji su se vraćali s pijace, đaka koji su toga dana podizali svedočanstva, u Smederevu je gostovalo Novosadsko Pozorište, u poseti gradu je bio sin jedinac budućeg predsednika srpske Vlade Milana Nedića sa trudnom suprugom, voz je iz nepoznatih razloga kasnio 2 minuta...

Avion nije bio na nivou koji sam ocekivao, ili su me preko-okeanski letovi iz Azije bas razmazili. Nema ugradjenog monitora na sedistima, hrana nije posebna niti ukusna, stjuardese vise podsecaju na nase iz JATa, ali mi to nije smetalo da uz laganu pricu sa saputnikom uzivam u letu i pogledu kroz prozor, pored kojeg sam (opet moje cuvene slucajnosti) ponovo bio smesten. Ali slucajnosti se desavaju, inace ne bi postojala rec za njih. Veoma dugo posle vecernjeg poletanja smo bili u danu, i taman kada smo uleteli u mrak opet smo brzo izasli iz istog. Na karti putanje leta sam video da avion ide preko severnog dela Rusije, tacnije blizu Severnog Pola, gde su sada cuvene bele noci, pa to onda i nije bilo nelogicno, ali opet je veoma zanimljivo.

 

Iman čast i zadovoljstvo da predstavim svoju gošću dunju73                              

                                                               

Liga za ornitološku akciju Srbije i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Vojvodine pozivaju sve zainteresovane da u subotu i nedelju 3. i 4. oktobra 2009. uživaju u lepoti ptica u prirodi. Tih dana širom Evrope organizacije za zaštitu i promociju ptica pozivaju građane da posmatraju ptice

Carpatii Orientali

Septembar

Kotrljajući se po Istočnim ili Orijentalnim Karptima kao da prolazimo kroz vremeplov. Konji upregnuti u zaprege klackaju se putevima lagano, ne narušavajući dremež putnika koji se voze u njima, na nestvarno zelenim pašnjacima pastiri lenjo, podlakćeni u debeloj hladovini, nadgledaju stada ovaca i krava, a sela sa ljupkim drvenim kućama, sa čijih se terasa i balkona šareni cveće, spokojno

Oko granice
22. novembar

Nikada mi neće biti jasno kako pogranična policija zna da smo negde u
pojasu nejne prinadležnosti podigli kamp. Da li im neko dojavi? Ili
nas sami vide, što nije posebno teško budući da i ne pokušavamo da se
krijemo? U poljsko-ukrajinskoj pograničnoj zoni dva puta su nas
presretali i legitimisali tokom samo jednog dana, a onda

.

Danijel Žeželj, CITY OF DREAM

 

Na prvu bi se dalo pomisliti da će ovdje biti riječi o tehnici sviranja bubnjeva četkicama,  što džez bubnjari  često upražnjavaju, no,  nije o tome ovaj tekst. Mada ima tu i džeza i ritma, a boja najviše.

Ovo je moj ubedljivo najdosadniji naslov do sada. Ipak, tematika nije sasvim nevažna. Juče je na Sajmu knjiga bilo reči o sufinansiranju izdavaštva. Napisaću reč-dve vezane za problem koji imaju autori dela koja zbog svoje prirode moraju da budu ilustrovana. Naime, izdavanje ovakvih knjiga se izdavačima ne može isplatiti bez obzira na kvalitet dela, stoga izdvajam ovaj segment književnosti kao u tom pogledu izuzetan.
Stvar je jednostavna: licenca za izdavanje prosečne strane slikovnice je znatno jeftinija od troškova honorara koje je potrebno platiti ilustratoru i autoru domaće priče.