Neradni je dan, povodom Dana Nezavisnosti, 4. Jula, koji ove godine pada u subotu.
Ocigledno, ni Ameri nisu preterano gadljivi na placene slobodne dane u vidu drzavnih praznika.

Nije da je sad to mnogo bitno, ali za one mladje medju nama, koji su mozda bili zauzeti samoodbranom od poslovicno surovih nastavnica istorije, 4. jul je pored Dana Zahvalnosti najvazniji praznik u Sjedinjenim Americkim Drzavama.

Померањем казаљки на часовницима за један сат унапред данас у 02.00 на 03.00 часа, почиње летње рачунање времена.

  Da li je slučajnost da se na Savindan, 27.januara rodio Lukijan Mušicki, vladika, prosvetitelj, pesnik, poliglota...? Verujem da nije. Velikan koji je bio ispred svog vremena, a o njemu se tako malo zna! Nema godišnjicu, retko se spominje njegovo ime, sem u rodnom Temerinu u kojem odnedavno ime Lukijanovo nose kulturni centar, srednja škola, izviđačka organizacija. Ispred opštinskog zdanja postavljena je bista Lukijana Mušickog. Povodom 233 godine rođenja, KIC “Lukijan Mušicki“ 11.februara u Temerinu će upriličiti veče “Lukijan Mušicki i 21.vek”- govoriće dr Sava Damjanov, dr  Šandor Pal i studentkinje književnosti Korana Milanko i Margita Tot. Biće otvorena izložba fotografija i dokumenata o Lukijanu Mušickom.

  Posle devet vladala je pustoš uzavrelim krugom iz koga je izbačena budućnost u Zmaj Jovinu i Dunavsku. Štangla koju sam grejao bila je bliže parku gde su završavali oni kojima se zavrti u glavi ponavljajući beskonačan krug. On se izobličavao pogledima, slučajnim dodirima, pardonima, konjino prati se, izvini, potkuj me petakom il’ me nerviraj do kafea. Bio je fazon doći, ali i ne doći prvi, otići pa se vratiti  vidi on/ona  nešto muvaju, imaju važna posla, gde su bili, šta su radili….?

  Leka je časkom skočio do Stevana Branovačkog da pogleda reklame. Matura: geografija, crna metalurgija, drvna industrija, proizvođači voća i povrća,  hidrocentrale.. naučio je više nego u knjigama.

(Fotografija je delo Olivere Miletić - http://s123.photobucket.com/albums/o295/KreativniManijak/) 

            Lihtenštajn, Levi, Hiršl, Šajnberger, Kon, Buhvald, Vigenfeld, Vajs, Fišer, Alt, Kraus, Filinger, Gros, Flajšman, Rozenberg, Morgenštern. Istorija jevrejske zajednice u Sremskoj Mitrovici duga je i nažalost, čini se, završena: podaci iz poslednjeg popisa

Skoro sam se ponovo vratio Kunderi, možda jer mi je preko potrebno malo nepodnošljive lakoće. Odmah na prvim stranama knjige, Kundera piše nešto što je, čini mi se, strahovito važno. Citiram ga ovde za one koji će tek da pročitaju Nepodnošljivu lakoću postojanja:

Ako se svaka sekunda našeg života bude bezbroj puta ponavljala, bićemo prikovani za vječnost kao Isus za križ. Takva

.

Žulja me danas nešto, nikako da ga se oslobodim. Nisam od onih što se femkaju i očekuju da ih neko ubeđuje – kad nešto mogu i hoću, pristajem bez uslovljavanja, ali kad kažem ne mogu stvarno tako mislim i onda me izludi zapitkivanje zašto, kako i kad ću moći. Jer se osećam ružno i neprijatno mi je i jedva se uzdržavan da se ne proderem – e sad neću iz inata.

I verovatno vam se dešava da nekim ljudima sto puta učinite ono što traže i to je normalno. Ali prvi put kad to iz nekog razloga ne možete nastaje prava mala tragedija, sa sve onim durenjem i nabijanjem osećaja

Odem danas sa prijateljicom do Beograda, onako turistički i bez zle namere da zađem po prodavnicama. Mislim, ništa mi ne treba (sem jednih cipela, njih mi nikad dosta i još me duša boli za onom kolekcijom Imelde Markos), a i nisam baš nešto raspoložena za okršaj kreditnim karticama, jer su kod mene odavno sve u crvenom. Idem čisto da ubijem vreme, a i kiša pada pa bih verovatno ceo dan dremala ili mesila. Ovako ću malo da pokupim tračeve, popijem kafu na nekom finom mestu i malo se oraspoložim.

Ali, cvrc. Već u kolima čujem da idemo da ona vidi ponude za neku majsku

Svratim ti ja sa prijateljicom u neku poslastičarnicu - kafić na piće i pade mi pogled na kolače. Onako malo gladnjikava naručim jedan sa šlagom. Posle drugog zalogaja mi došlo da odustanem, ali ne!!! Sve sam pojela, prokletinja alava. I one tri kugle šlaga! Ona žena fina, malo licnula i ostavila. Kaže, ne može, baš je jela pre nego što je izašla iz kuće. Uffff, meni tu bi nešto neprijatno, kao da čujem mamu pre tri’es i kusur godina.

Spremimo se mi, tako,  da krenemo kod nekog u goste, ma nećemo da noćimo, samo malo da posedimo, a ona nas pita jesmo li gladni.

Otkad se Jelena razbolela, sav se Milankov život u čekanje pretvorio. Čeka da svane, čeka da mu se smena završi, čeka šinobus da krene u grad, čeka doktora da mu tračak nade u njeno ozdravljenje da, čeka, čeka...

 piše: Nikolina Ljepava

Pisala ovih dana njanja o cyber šikaniranju poznatom na engleskom kao cyberbullying. Nasilje nažalost nema granica a kroz nove tehnologije ono dobija svoju novu formu u obliku maltretiranja putem pretnji i prozivki koje stizu preko mejlova, telefona, društvenih mreža...maltretiranja od koga je teško pobeći i koje može da ostavi teške tragove i na odraslima a kamoli na deci. Ova nova forma nasilja sve

                         ili Kako je Bocvena i ne znajući postala domaći izdajnik