Nakon što je gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas, uspešno rešio romski problem, poželeo je da na isti način reši još jedan problem. Rome je ogradio žicom, ali ovoga puta su mu porasli apetiti te ovaj put želi da koristi malo jaču građu. Betonske zidove. U svom najnovijem intervjuu „Večernjim novostima" gradonačelnik svih građana Beograda kaže da je svačije seksualne opredeljenje privatna stvar i da po njegovom mišljenju treba da ostane u okviru četiri zida i da ne vidi razlog zašto bi neko na taj način pokazivao seksualne sklonosti.

Stvarno ne znam zašto gospodinu Đilasu smetaju svi oni zaljubljeni parovi koji mirno sede po parkovima i ljube se, parovi koji se šetaju i drže za ruke, idu na Adu, maze se na plaži i igraju u vodi, prave svadbe i trube kada prolaze ulicama, pišu ljubavne pesme i pevaju serenade pod prozorima... Šta gradonačelnik ima protiv toga?

Apsolutno ništa. Gospodin Đilas ima protiv kada bi to radili gej muškarci i lezbejke. On nema problem kada heteroseksualci javno pokazuju svoje seksualne sklonosti, ali ima veliki problem kada homoseksualci žele da naprave Paradu ponosa, na kojoj, ironično, neće prikazivati svoju seksualnu sklonost, već zahteva svoja ljudska prava.

Nedavno sam u romanu “Pad” Albera Kamija pročitao rečenicu: “Stil, kao puplin, isuviše često sakriva ekcem.“

Ova opaska se možda može odnositi na jedno visoko civilizovano društvo, sklono dekadenciji, kakvo je francusko ali uopšte nije primenljiva na naše prilike. Ovde, naime, skoro da niko nema stila. Ili, što je još gore, stil je u ovim krajevima «firmiran» ili je, pak, zamenjen «brendom». O onome što se podrazumeva pod ličnim stilom ne može biti govora. To se kod nas ne ceni i ljudi koji liče samo na sebe smatraju se, ako ne budalama, ono bar čudacima.

 iliti Dojenje u Srbiji, teorija i praksa- naše iskustvo

Osvedočeni prisluškivač tuđih razgovora po prevozu izuzetne memorije prenosi vam današnji razgovor dva milozvučna, mlada ženska glasa čije će se pojave ukazati na kraju vožnje. (To što govorim o sebi u trećem licu ne uzimajte kao ozbiljan simptom ludila.)

Toše Proeski poginuo jutros.

Uvek je i tužno i strašno kad nestane čovek, ali kad u nesreći nastrada neko tako mlad, uspešan, blistav i nekako mio, sve zaliči na prave antičke tragedije.

Bilo je nečega u njegovom glasu, u načinu na koji je pevao što je ličilo na veliku buduću karijeru, na mnogo pesama koje će se slušati i koje će se pevati devojkama.

Jedna stara makedonska pesma

"Zajdi,

Znam joj skoro svaki pedalj.

A nije mi to od politike, od mene i nje je - oduvek.

Sva ostala mesta po Srbiji obišla sam poslom i tako Srbiju upoznala, pedalj po pedalj, čoveka po čoveka, kroz jug i jugoistok, od Krive Feje i Prohora na granici, preko malih mesta uz Drinu do Prokuplja, Prijepolja i Priboja, od čudesnih pejzaža Gradišta i Kladova (o Lepenskom i da ne pričam :)), pa sve do najređe naseljenih, pustih delova oko Bora i Majdanpeka. Kroz mesta zapadne i moravske Srbije koja se zovu prekrasnim imenima, kao Svileuva između Koceljeve i Valjeva, ili Tvrdojevac u blizini Uba ili Nepričava, Zlakuse kod Užica,....ili mesta Blace koje ne umem da menjam po padežima, svugde sam svratila, samo u Negotin grad, Bosilegrad i Dimitrovgrad nikad nisam otišla, bogsvetinekaznazašto.....bivala sam u blizini, ali me put nikad nije u same gradove naveo.Biće prilike, sigurna sam.

Srbija je pejzažno potpuno različita na razdaljinama od po pedesetak kilometara, Srbija je sva jedna geografska protivrečnost i kad joj u sebe upiješ sav taj prostor, lakše i jednostavnije razumeš kako su ljudi koji tom prostoru pripadaju, koji su svojim naseljima ostavili otisak sopstvenog postojanja u prostoru - isti takvi. Razumno i duboko - protivrečni. Funkcionalno paradoksalni, rekla bih ja kraće, a morala bih objašnjavati dugo i široko naročito ušima u koje teško možeš zabosti priče o dobrim ljudima. ili o ljudima uopšte. A ponekad su baš i samo zato, zbog tog funkcionalnog paradoksa kojim žive - jednostavno neodoljivi, rekla bih još nakon svih svojih usputnih poznanstava, razgovora, susreta i stvorenih prijateljstava.

- letnja dugodnevica  (solstice) je danas, 21.06. i u 12.28 počeo nam je Dan najkraće noći i to na "našoj polovini Zemlje" (koja se, samo zato što smo se mi ljudi tako dogovorili, naziva "gornjom" ili "severnom", što odmah mora zvučati sasvim šašavo svakome ko uključi mozak i zamisli Univerzum, jer  tada jasno vidi kako to ume da bude smešno i blesavo, kao i mnoge druge rutinske, mnogoponavljaljuće čovekolike predstave koje imamo o svemu i svačemu) -

Letnji solsticij (dugodnevica, suncostaj) je  vreme najdužeg dana (obdanice) na severnoj hemisferi koji označava dolazak leta i "trodnevno visoko stajanje Sunca", slično kao što zimski solsticij u decembru označava "Dan najduže noći" i "trodnevno nisko stajanje Sunca" na najnižoj tački neba.

Koliko god dugo da postoje pisani tragovi o  ljudima, koliko god legendi i mitova smo uspeli da upamtimo i sačuvamo od zaborava, sve, baš sve, govore o proslavama i zimskog i letnjeg solsticija, o ritualima, obredima, verovanjima, običajima ljudi širom planete koji svi neverovatno liče jedni na druge koliko god  i sasvim očigledno, u pradavnim vremenima ljudi bili geografski međusobno veoma udaljeni i naizgled bez ikakvog kontakta. Kretanje Sunca je povezalo mitove i legende, vremena i prostore, ritale i običaje ljudi koji nikada nisu saznali jedni za druge. Niti će, ikada.

Uz ivanjske običaje letnjeg suncostaja, vezana je jedna čuvena komedija - William Shakespeare „San Ivanjske noći“ (A Midsummer Night's Dream, 1594.). ili - "San letnje noći". Čudesna priča.

Danas nije lako ni u jednoj profesiji. Ako zanemarimo svakodnevnu jadikovku i ako se osvrnemo na Svet oko sebe, zapazićemo da se ljudi spore oko različitih  važnih tema vezanih za etičke dileme sa kojima se u svom radu sreću. Tako kako je u medicini, u advokaturi, biologiji, genetskom inženjeringu, fizici...filozofiji...tako je u svakoj drugoj oblasti života. Svuda se javljaju dileme oko kojih se debatuje. Nigde nije sve jasno, čisto i nedvosmisleno. Koplja se lome oko eutanazije, korišćenja lakih droga u medicinske svrhe, abortusa, genetski modifikovane hrane, presađivanja organa,

Na ovom postu zabranjeno je komentarisati Rezoluciju o Kosovu. Takođe, ne bi se trebalo osvrtati ni na Rezoluciju 1244. Nema potrebe pominjati predsednika Republike Srbije, premijera, pa ni pojedine ministre. Ni bivše***, a ni sadašnje. Ustav, jasno, nije poželjan u komentarima. Međunarodne institucije i njihove skraćenice, podrazumeva se - zaobići. Zatim, Kumanovska bitka 1912,  sasvim je suvišna tema. A i Kumanovski sporazum 1999. Datum 28. juni se može pomenuti isključivo kao rođendan mog sina Luke. Naročito naglašavam da o SPC ne treba pisati ni pod tačkom "razno". Što znači da istorijske činjenice, poraze&podvige&ličnosti u potpunosti treba ostaviti po strani. Uključujući i one koji će uskoro ući u istoriju. 

*** sa izuzetkom bivše ministarke prosvete Ljiljane Čolić. Ako se neko seti izbacivanja Darvinove teorije evolucije iz udžbenika, slobodno neka piše. Eh, ne zna gospodin Tači šta je bizarnost!  

1. Predsednik vlade, u društvu najdražih prijatelja i istomišljenika, obraća se orbi et urbi s izrazom lica čoveka kome se sve gadi. Njegove reči bi pre jedno 200 godina još možda i bile logične i zvučale savremeno. Danas su parodija. -Tu sam se postideo. Kako li se oseća kad gleda snimak svog govora? Da li se i on zacrveni zbog sebe kao sad ja zbog njega? Pokušao sam da zamislim nekog ovdašnjeg političara da

There is no need to state the obvious - T.S. Eliot

Ovaj trik sam naučio od gordanac: napišes blog sa engleskim naslovom, i onda je vidljiv na naslovnoj strani mnogo duže. A ja želim da ovaj blog bude vidljiv jer će, nadam se, nekome biti od praktične koristi. Zato sam mu stavio takav naslov.

Kad je svakodnevno korišćenje kompjutera u pitanju, svi smo mi samouki.
OK, skoro svi.
Desi mi se nekad da

Australija se topi. Gori. Tamo gde ne gori, drugi dobar sluga, a loš gospodar, plavi sve pred sobom. Među svim strahotnim vestima o broju žrtava koji raste, o požarima koje jedva krote, isplivala je i obišla svet dirljiva priča o koali Semu. To je priča koja mi je juče ulepšala dan i stisla srce na veličinu graška.

Kao i većina stanovnika naše regije, koja polako ali sporo putuje ka evroatlantskimintegracijamaamin, tako sam i ja na samoinicijativnoj terapiji odvikavanja od terorija zavere, sa posebnim aspektom na iste u svetskim razmerama. Shodno tome sam ukebala sebe kako otvorenih usta, svaku ponoć, pratim tristadvadesetosmo repriziranje Dosijea X, sumnjičavo gvireći pod kauč i  pokušavajući sutradan da provalim ima li kasirka u lokalnom dragstoru dvojnu grbicu na vratu ili ne. Usput se, sa dvesta grama tanko narezanog i reš svežim novinama, brzinski neočekivano okrenem u nadi da ću je zateći prilikom vanzemaljskog zalivanja očiju katranskim crnilom.