Baš me živo zanima na šta će sve da izađe.
               Jer, kad kažem da sam obično i ox i moron, da li je to pleonazam ili je zbilja oksimoron? Nisam sigurna i ne verujem da ću naći zadovoljavajući odgovor, ma šta jezikoznalci pokušali da ustvrde.
               Ali, sve to i nema neke naročite veze.

 "Mozak je organ za preživljavanje, a čovek je biće za hodanje"

Pronadjoh na mreži lepo predavanje na temu: "Koje igre usporavaju ili oštećuju razvoj dece, a da toga nismo svesni", pa reših da ga podelim sa vama.

Otvaram izložbu VAŠIH omiljenih omota muzičkih albuma.

NOTE: zamoljavamo vi da kao ilustracije  vaših najdražijih naslovnica nosača zvuka ( a ne naslovnica najdražih nosača zvuka ) kačite slike, a da se za dodatno podcrtavanje muzikom služite linkovima, kako blog ne bi ponovo zatrokirao kao onda sa basovi.

zafaljujemo 

Smatrate da Madona ima fantastične scenske nastupe? Možda više preferirate U2 performanse, ili su pak Muse live izvođači po vašem ukusu ... well, obratite pažnju na ovog "momka" i ovaj jedinstven spoj tehnologije i umjetnosti.

Iako zvuči baš onako spejsi i do jj kul, (ovaj) Sound System je ustvari autentična sirotinjska zabava. Pokretni disko klub koji je patentiran na Jamajci sredinom prošlog stoljeća, kako bi u muzici uživali i oni koji nisu imali para da sebi priušte radio ili gramofon.

gost autor: kukusigameni

USPOMENAR

Jedna od osobina našeg naroda je da se stalno poziva na istoriju. Ali druga naša osobina je da ne vodimo računa da će ovo što se sada događa, jednog dana, za nekoga biti istorija kojoj će se vraćati. Tako se ostavlja prostor za paušalnosti, proizvoljna tumačenja koja su vrlo često i pogrešna.

Jedan izuzetak koji potvrđuje ovo pravilo je Milan Caci Mihailović. Glumac ateljea 212, čovek koji vam može vaskrsnuti sa scene, bioskopskog platna, televizora ili vrlo često iz radija. Ima ga svuda.

Gost autor: St.Jepan

Gost autor: St.Jepan 

Ukoliko neko ovaj tekst shvati kao poziv na pljačkanje radnji, neće pogrešiti.
Ovo jeste poziv na pljačkanje radnji

---------------------------------

Zimus, Ana mi je dala svoju šifru i blanko imprimatur - odobrenje da u njen blog kačim šta mi dune i kad mi dune. E, pa već nedeljama ne duvka mi ništa, a noćas, dunulo mi, eto, da ovde okačim jedan (gle, baš njen) чрезвычайно интересний tekst,   .

Dunque, moja domačica, istovremeno i moja gošća, juće napisa ovo:  

-------------------------------- 

A SAD MALO O GLADI 

Uspela sam da iščašim nogu. U redu, moja trapavost je legendarna, ali toga puta prevazišla sam samu sebe! Krenula sam da iznesem najmlađeg sina do školskog kombija koji ga vozi u vrtić, u brzini nisam gledala kako silazim sa stepenika ispred kuće i...

Ali, bolje da počnem iz početka.

Maun je varošica na severozapadu Bocvane i naše trenutno prebivalište u vreme gorepomenutog događaja.

Za turiste, Maun je, najčešće „poslednja civilizacija pre odlaska u buš". Za ostatak Bocvane - grad na pesku.

To je pomalo paradoksalno, jer samo ime, Maun, na jeziku plemena Bajei znači „mesto na kome raste kratka trska". Naravno, trske odavno nema, osim u ponekoj ogradi, ali zato peska ima u izobilju. Nalazeći se na granici između delte Okavanga i Kalaharija, Maun je pun peska i palmi. Kad sam ga prvi put ugledala setila sam se „Panonskog mornara" - „Mog mora nema i ne znam šta da radim...". Zaista, Maunu samo fali more da bi bio predivno mesto za život.

Ovo je jedan krajnje nostalgičan i sentimentalan blog u kome, sem u ovom pasusu, nema ni pomena od rajfešlusa, nitni, ni čičak traka.

Ali, zato ima puno dugmića. Onih sa dve ili četiri rupice, najrazličitijih veličina, boja i oblika.

I puno setnih osmeha.

Nemo' posle da mi se neko žali kako ga/je nisam upozorila!

Meni ne bi bilo ni na kraj pameti da pišem ovaj tekst da slučajno, jutros, ne naleteh na njega.

Ovo će da zadre u neku stvarno davnu prošlost - al' odnekud moram da počnem.

Godina 1979. Subota. Bojažljivo ulazim u Beograđanku i portiru, koji je očigledno već navikao na takve subotnje susrete, još bojažljivije kažem da bih do „Prekobrojnog časa". Traži mi GSB propusnicu (tada jedini dokument sa slikom koji smo mi, maloletnici, imali), onda nešto važno priča u slušalicu i na kraju me šalje da se pridružim grupi sličnih klinaca koji čekaju pred liftovima.

I tako je počelo moje druženje sa radio talasima...

Po čemu još pamtim tu davnu subotu? Po prvim susretom sa „pravom" miksetom. Mislim, diskoteke su već uveliko šljakale po gradu, kako zvanične, tako i neke poludivlje, po raznim MZ, a u ovim drugim obično su muziku puštali naši drugari, ponosni vlasnici četverokanalnih mikseta... WOW!

Bilo je prohladno, kao i uvek pred zoru.

Iako je napolju još uvek bio mrak, brzo je ustala, stavila u torbicu nešto hrane, pažljivo proverila da li joj je kalabaš s vodom dobro zatvoren, ogrnula se i polako se išunjala iz lape.

Nije želela da je majka, ili bilo ko od ukućana primeti.

Unapred je znala koliko bi joj prebacivali, kako bi joj govorili o dužnosti, o tradiciji, o poštovanju predaka...

Preci! Pa preci su jedini koji su ih razumeli.

Osećala je da je podržavaju. Duboko u srcu znala je da ne greši. Preci su bili uz nju. Zato je, izašavši van vidokruga svoga doma krenulo brže, visoko uzdignute glave.

Ovo je jedini pravi način.

Znam da sam obećao nešto sasvim drugo, blog o knedlama, ali sve je više zabuna oko „novog" srpskog grba, pa sam smatrao da bi trebalo nešto da kažem o tome.

 Ovo je moj prvi blog. I glede ni manje ni više pišem ga iz Brisela, prestonice Evropske unije koja nas hoće, pa neće, pa onda pritišće, gura, a mi se svako toliko ne damo, ritnemo, pa opet hoćemo... Mislimo možda će biti bolje. Pa kad čujemo kako se steže kaiš, glede naše ne više susedne ali zato pravoslavne Grčke, malo nas podilaze žmarci...  

Ali da budemo odmah načisto - ovo nije blog o Briselu - to dolazi na red neki drugi put.

Pa ipak, ozbiljno porazmisliš o svemu kada odletiš  u Finsku (Suomi), uzmeš evro, lupe ti pečat u pasoš, pa dostojanstveno