Tiodorović je, obraćajući se članovima komisije upitao da li zanju za ponudu "Torlaka", na šta mu je odgovoreno da ne znaju.

Tiodorović je potom konstatovao da je ponuda data 15 minuta pre početka otvaranja ponuda, a potom je počeo da čita ponudu "Torlaka", što je izazvalo negodovanje pravnog zastupnika “Jugohemije”, odnosno “Novartisa”.

Tiodorović: Uvozni i ponuđač bi bio institut za virusologiju "Torlak". Količina je tri miliona doza.

Predstavnik “Jugohemije”: To nema pravo da se čita. Vi nemate pravo ovo da čitate. Nemate pravo.

17 дана пред убиство

Не делује ми потресено.

Сада јесте. Потресен.

"Ja bih čak voleo da se ispostavi da to nije tačno. Ali teško. Pošto otprilike znam veze sa tim ljudima... "

Хајде Гробару, протреси мало памћење па ми реци да ли си "отприлике" знао везе са тим људима и 23. фебруара 2003. године? 17 дана пред убиство.

- mogu li da ponesem rolere na stadion?

Jedino što još možemo za njega učiniti je da mu posvetimo par riječi, zapalimo svijeću i odemo na sahranu. Doduše, za sahranu se još ne zna ni gdje ni kada. Policija moli građane da se jave i tko zna, da dade informacije o njegovom identitetu.

Ne zna se ništa ni o eventualnim događajima koji su doveli do prerane smrti.

Neznanac je bio neodvojivi dio slike Aldija (samoposluge) iza ugla. Stajao je uvijek pored ulaza i u ruci držao „Strassenfeger“. Očigledno nije bio obdaren za prodaju, jer svaki put kada bismo poželjeli od

Zadnja dva desetljeća svjedocima smo velikih promjena na istoku i jugoistoku Evrope. U razgovorima o tranziciji i njenim posljedicama hvatamo se prvo njenih ekonomskih i političkih produkata i/ili posljedica, neposredno zatim dotaknemo se problematike strukturalnih promjena (npr. zakoni i institucije, njihova (ne)primjerenost, (ne)djelotvornost, čak i izostanak prijeko potrebnih) i društvenih anomalija (porast kriminaliteta, odnos prema osjetljivim grupama i manjinama, …). Tak malo kasnije, ali neizostavno, priča krene u smjeru promjena u demografskim strukturama tih društava, koje

 gošća autorica: Rafaela Božić - Šejić

Ići u Veneciju kao rođeni Zadranin ima sasvim neke druge konotacije nego ako ste Kinez, Japanac, Rus - ili preciznije Peterburžac, da ne kažem Brodski. Odnos s Venecijom uvijek je za Zadar bio odnos s jačim i krvoločnijim i

Napomena: Uz dozvolu autorke Jelene Vasić, prenosim integralni tekst koji je objavio CINS (Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije).

Veoma unosan posao vođenja BusPlus sistema Grad Beograd dodelio je kompaniji koja je, nakon polu-javnog konkursa čiji su uslovi iz takmičenja izbacili sve ostale firme, bila jedini mogući izbor

Piše: Jelena Vasić

Konkurs za veoma unosan, i istovremeno skup, posao naplate karata u javnom gradskom prevozu, Grad Beograd održao je po pravilima koje je sam doneo, ne poštujući Zakon o javnim nabavkama.

Nerado i retko pričam i pišem o kolegama. Rado i često pričam sa njima, bar sa značajnom većinom onih sa kojima me povezuje još nešto osim puke činjenice da se bavimo istim ili sličnim poslom i koje srećem prilično redovno. Svoje kolege, pre svega one starije, pokušavam da poštujem kad god uspem da nađem razlog za tako nešto.

To skoro-pa-pravilo važi za sve, a uvek važi za one sa kojima sam nekada radio i prošao neke dobre i loše dane, prijatna putovanja, svakodnevnu nervozu, obične poslove, sjajne prilike, svađe i saradnju.

Neću ni sada puno o kolegama

U Beogradu će, sa malo sreće, u Janurau 2008. početi sa radom jedan mali klub.

Osnova će biti strane knjige i časopisi. Imamo novca za nekoliko stotina knjiga (najverovatnije preko hiljadu, ali teško je reći) i nekoliko desetina pretplata na strane časopise.

Focus je obrazovni sadržaj, i nauka i humanities, ali ne baš udžbenici. Popularniji sadržaj.

Ali to je samo fokus, oštrih pravila nema.

Klub će preporučiti članarinu, a postaviti i minimalne cene. Ta minimalna cifra je nula, besplatno, za đake, studente, penzionere i nezaposlene.

Ovo

Gost bloga: Pandovisia

Pandovisia - Girl From Facebook

Da li se prilikom upoznavanja preko neta težimo videti sa drugom osobom, ili sa sopstvenim odrazom u kompjuterskom ogledalu? Trebamo li sa chata preći na „pravu stvar", ili nam je noć uz miša i monitor prihvatljivija kao komfornije i svakako jefitnije rešenje? Da li je interaktivni odnos bolji od asinhronog, ili su samo lenjost i aseksualnost ti kojima nove tehnologije idu pod ruku? Iluzija garantovane privatnosti ima opuštajuće dejstvo na komunikaciju, medjutim dokazi ukazuju da na netu upravo nema privatnosti, i da se oni koji je tamo traže sakrivaju u pogrešnoj rupi.

Iskoči jutros na FBu TED Conversations na temu "How would we treat each other if we were not controlled by a need to be right?".

Ako me nikakvo pamćenje dobro služi već se pričalo o ovome, nego mi odmah padne na pamet ona stara gde otac ima dva sina i na samrti svo imanje ostavi onom sinu čija kamila poslednja stigne na cilj!

Mudrac im kaže da zamene kamile, ....

Baš smo se pre neki dan lepo raspričali na FB-u na temu kako bolje raditi, živeti takoreći, kad sam ja naglo i neočekivano vrcio sa te svilene krpice i zatekao se u paukovoj mreži „bubica" koje sam onomad ostavio „za posle", ko da su neka poslastica. I to ne u nekoj urednoj mreži nego onoj pravoj seoskoj gde pauk ko da je popio malo i mlati bez plana i programa (kako zna koje su niti lepljive, a koje nisu nije ni njemu jasno).

I sad, odjednom, subota - idealno vreme da se izlistaju saveti za bolji rad, pa do Ponedeljka uredno zaborave, da se ne opterećujemo previše radnim danom.

I evo te, jedne druge paučine, paučine od saveta, finije po definiciji, naravno, zvezdasto entogonalne, na FB-u izlistane pod urednim imenom očigledno jedne „mračne" organizacije „Landscape Architects Network":

U principu sam očekivao da će cela ova frka sa Dabićem da bude iskorišćena da se promuva neki nepopularni zakon ili pak poskupljenje nečega ali nisam ni sanjao da će RATEL, koji je u test fazi od 120 dana pošto ga je Ministarstvo za nauku i informaciono društvo ukinulo ili pripojilo, pokušati na mala vrata da nam uvede Velikog brata ali ne u vidu nekog distorziranog glasa u ispovedaonici nekog Ministarstva, već u vidu same Udbe, Ozne, BIE ili kako se već sad to zove.

Da ne duljim, preuzeo sam tekst sa bloga

Pogledah danas deo reprize ulaska u kuću Velikog brata. I nametnulo mi se nekoliko zaključaka i još više pitanja. Prvo, biće nemoguće gledati B92 jer je strah od iskakanja Mace aka Jojštovolimdasedernjamičešem iz TV kod mene previše veliki da bih ga prenebegla zbog informacija za koje se još uvek obraćam samo ovom kanalu. Marijanu, odmilošte Maru ne smem da komentarišem pošto Žmua nešto duša boli za njom, pa eto.. poštedeću je. A i ona voli da se dernja. No, povratak Velikog brata na B92 izgleda da će doneti nešto novo. SEKS!

Evo već treći dan prolazim pored Sajma. A na Sajmu, Sajam. Knjiga, čega drugog.. Autobusi se ciklično pune i prazne na toj stanici. Gužva. Nervira me sve to. I ovako kasnim na posao. Baš me nervira. Dok ja ne odem na Sajam. Onda onaj svet napolju, svet prepunih autobusa, saobraćajnog zastoja, tmurnog vremena, taj svet više ne postoji. Postoje samo hale, pune ljudi, hale tople, zagušljive, sa decom koja se vrzmaju među nogama (ko još vodi decu na Sajam?), hale pune knjiga.. Novih, starih, viđenih, željenih, nepoznatih, smešnih, važnih..