Ovaj blog će ispričati četiri priče koje su, samo naizgled, međusobno nepovezane. Priče su o časti i poštenju, zatim o onima koji nisu imali prilike da postanu „pošteni nalazači", zlonamernom hakeru koji se previše zaneo i upao u „medenu zamku" i o tome kako sila akcije inicira silu reakcije.

 Priča prva: Čast i poštenje pre svega

Nedavno je objavljena vest da je Milanko Obućina iz Sjenice vratio 4.200 evra, koje je pronašao, iako živi u siromaštvu, odbio čak nagradu za svoje poštenje. Milanko je postao junak javnosti. Nadam se da njegov gest neće ostati usamljen. Evo vesti koja je bila na B92, kao i na na RTS-u.

 

Nedavno se desila interesantna „tehnička greška". Rejting agencija Standard & Poor's (skraćeno: S&P) je poslala pogrešnu poruku odnosno upozorenje velikom broju svojih pretplatnika širom sveta sa informacijom da je kreditni rejting Francuske sa trostruko-A (triple-A) snižen na sledeći nivo.

Često se dešavaju različite tehničke greške koje mogu imati visoku cenu. One mogu biti posledica nepažnje, nemara, nepostojanja ili neadekvatnih procedura rada ili provera. Neke greške u prošlosti su mogle da dovedu do ogromnih šteta i drugih dramatičnih posledica. Ovo je otvorilo i pitanje: kako se proverava softver, koliko se detaljno brine o njegovoj tačnosti i preciznosti rada, kao i o sigurnosnom aspektu, kao i odgovornosti.

Haktivistički pokret Anonymous je najavio da će danas 31. marta 2012. „pomračiti" Internet. Operacija je nazvana Operation Global Blackout. Suština napada je u korišćenju napadačke tehnike zvane „DNS amplification" (pojačanje). Ova tehnika bi trebala da "otme" ili onesposobi važan integralni deo globalnog korenskog Internet adresara, pretvarajući relativno mali tok zahteva od napadačkih mašina u bujicu podataka poslanih ciljnim mašinama. To bi moglo dovesti do ogromnog saobraćaja bez otkrivanja izvora napada. Ovo je posledica mogućnosti iskorištavanja ranjivosti DNS usluge koja je poznata od 2002. godine

Priličan broj ljudi mi se obratio prethodnih dana sa pitanjem „Šta će biti?", kao i sa pitanjem „Kako mogu da sruše Internet?" U ovom tekstu analiziram zašto i kako se ovo „pomračenje" Interneta (neće) desiti. Naravno, ne pretendujem da sam u pravu, pa je tekst i poziv na diskusiju na ovu temu.

U jeku predizborne kampanje u Srbiji i brojnih priča o procedurama i postupcima koje prate pripremu izbora, sam postupak glasanja i brojanje glasova, nameće se pitanje: zašto savremene tehnologije nisu zakoračile u ovu oblast? Iako se u nekim državama sveta (da pomenem SAD, Kanadu, Indiju) koriste različiti tipovi elektronskih mašina za glasanje, kod nas, kao i u mnogim drugim zemljama ih još nema. I dalje je glasanje u većoj ili manjoj meri, po tehnologiji isto kakvo je bilo pre nekoliko decenija tj. pre pojave savremenih računarskih i komunikacionih sistema. Tu su papirni glasački listići, kutije (ovakve ili onakve) i slično.

Autor: Rodoljub Šabić

Kako biste se osećali kada bi i vi, kao nedavno jedan naš sugrađanin dobili od Poreske uprave poziv da objasnite utaju poreza od nekih 5 miliona dinara u vezi s prometom nekakvog cementa. Nimalo prijatno, izvesno. Niko, koliko god bio siguran da sve to nema nikakve veze sa istinom ne bi se osećao prijatno. A u našim medijima su sve češće vesti o ljudima na čije adrese stižu računi za razna dugovanja ili prijave za utaju poreza, u vezi sa poslovanjem preduzeća čiji su „vlasnici" iako za ta preduzeća prvi put čuju.
Krađa identiteta i u Srbiji

Autor: Rodoljub Šabić

„Umesto da imamo podršku za svoja nastojanja da idemo napred Beograd je to kočio, a takav stav Beograda dokazuje i samo reagovanje poverenika Šabića."
Citirana „ocena" se odnosi na rešenje kojim je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti naložio brisanje „Centralizovane školske baze podataka i sistema za obaveštavanje roditelja o uspehu učenika" u AP Vojvodina. To je, zapravo deo izjave B.A., direktora jedne vojvođanske škole naveden u tekstu koji je pod naslovom „Čekajući Zakon o zaštiti podataka

Autor: Rodoljub Šabić

Pre skoro devet godina, početkom 2003., Katarina Gan, službenik Dženeral Komjunikejšna, agencije koja se bavila prikupljanjem i analiziranjem informacija za potrebe Vlade Velike Britanije, birajući između obaveze prema poslodavcu i obaveze prema savesti, izabrala je ovo drugo i učinila nešto što je tada dobro potreslo međunarodnu javnost. Došla je u posed dokumenta koji je govorio o postojanju plana vlada Velike Britanije i SAD da prisluškuju diplomate iz zemalja koje su imale svoje predstavnike u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Smatrala je svojom obavezom da upozna javnost sa ovim i dokument je prosledila novinarima. Javnost je bila šokirana, vlade dve velike sile bile su izložene blamaži, u značajnoj meri uzdrman je i odnos javnosti prema onom što je bio osnovni racio mutnih aktivnosti, nastojanju dveju sila da Savet bezbednosti izglasa Rezoluciju protiv Iraka. Katarina Gan je, zbog odavanja državne tajne, optužena za špijunažu.

Autor: Rodoljub Šabić

Početkom godine Vlada je, na usvajanje po hitnom postupku, uputila u Narodnu skupštinu Predlog zakona o detektivskoj delatnosti. Iako (pre)dugo očekivan, sadržavao je brojna rešenja koja su, sa stanovišta zaštite podataka o ličnosti, bila praktično neodrživa. Bila je obaveza Poverenika za (informacije od javnog značaja i) zaštitu podataka o ličnosti da na to reaguje, pa sam to i učinio i apelovao na Vladu da predlog povuče iz procedure.
O tome, kao i o konkretnijim razlozima poverenikovog apela pisao sam i ovde, na blogu, u postu Opasan novogodišnji poklon.

 

 

 

 

 

 

Na zagrebački kolodvor u 23,55
u poslednji čas stigla sam na vlak
i upala u prazan kupe
gde je bio mrak, gde je bio mrak...
Tražeći svetlo, začuh dubok glas:
"Lady, the light is overthere!"
Tad shvatih da nisam sama.
Bio je to muškarac crne boje kože
u crnoj maji i crnom džinsu, oh Bože!
"We don't need the light!" rekoh istog trena,
isključih svetlo i sedoh naspram njega.

Srpski Film definitivno nije za svačije oči. A ubeđen sam da možda nije ni za one koji naivno misle da ih apsolutni moralni relativizam na granici nihilizma, hard core pornografija, zversko kasapljenje, tabu teme kao što su incest i pedofilija, ne dotiču previše i da ih mogu gledati kao fenomene izgrađene u svetu celuloidne trake. E pa nije tako!

 

 

Nekoliko dana mi

Cunami gluposti koji je zapljusnuo planetu zemlju, a u vezi novoizabranog američkog predsednika je teško uporediv sa bilo čime. No, čini mi se da je to samo još jedan (definitivan) dokaz da smo do guše u orvelijanskom svetu, te je shodno tome newspeak postao lingua Franca globotomiranog sveta.

Istinita priča o ekonomskim benefitima NATO-a
[satira, što je ne čini manje istinitom]

Onomad kad se pripremao samit NATO-a u Istanbulu (oktobar 2004.) istovremeno su, logično, tekle pripreme za bojkot i demonstracije protiv istog. Nekoliko organizacija se udružilo u koaliciju zvučnog imena Defol Bush! (Gubi se Bušu! iliti M'rš Bušu!). Prve veće demonstracije su bile već juna te godine.

 

Kad su objavljeni planovi o režimu kretanja za vreme samita, što je eufemizam za režim koji nam je od grada napravio zatvor otvorenog tipa i kad se saznalo da će Kapali čaršija iliti Grand Bazaar biti zatvoren/a četiri dana za sav normalni svet, a jedan dan od ta četiri će biti otvoren za supruge najviših zvaničnika NATO-a, predstavnici Defol Bush!-a su otišli do bazardžija da ih nagovore da bojkotuju taj dan, te da ne otvore dućane tom čoporu dama.

U proleće 1989. sam radio na filmu 'Panonski vrh' (u originalu Pannon csúcs). Fabula radnje filma nije bitna za ovu priču, ono što je bitno je da nam je trebao zatvor kao objekat. Naravno, ne sećam se koliko scena se u istom snimilo (mrzi me sada da kopam po papirima da tražim scenografski elaborat), ali se sećam da su nam, osim ćelije, "igrali" hodnici, kupatilo i dvorište. Osim toga to nije mogao biti makar kakav zatvor s obzirom da je radnja filma počinjala 1948.

Elem, da ne dužim, od suženog izbora marijaterezijanskih zatvora, izbor je pao na Zrenjaninski zatvor. Dobro je izgledao za naše potrebe, a upravnik se pokazao kao ljubazan i predusretljiv. Na sastanku na kome je posao ugovoren postavio je minimalne i razumne zahteve glede ponašanja ekipe -- držati je na neophodnom minimumu, organizovati ulaz/izlaz u većim grupama, ako baš ne može cela ekipa odjednom [naravno da ne može, moja (scena) mora biti prva, a nema smisla da ostali sede i vrte palčeve dok mi radimo] i, najvažnije, nikakav, ali nikakav kontakt sa zatvorenicima.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kao što smo i obećali, da upotpunimo priču o našim komšijama, evo i Mićinih slika. Prošli put kad smo ga sreli, ali nismo imali fotoaparat,

Prepustam "papir" dragom poznaniku iz ovih krajeva "Scout033"...

 

"Sjeverin…

Kreneš od moje Varoši na ćevape u Sarajevo, proći ćes kroz Sjeverin. Sjeverin je rodno mesto majke mog dobrog druga Doce. Sjeverinom ćeš proći ako pođes ka vikendici meni drage osobe. U Sjeverin je moj babo išao na igranku i u povratku slupao fiću. Nekada…

 Sada… Gledajući iz automobila u Sjeverinu nemaš više šta veselo videti. Ali otvori prozor putniče, osetićeš…

 

 Često razmišljam o nama Balkancima, našem mentalitetu