VOŽDOVAC PAO ─ ILI: DEMOKRATIJA KOJA NIJE ZASNOVANA NA SISTEMU VREDNOSTI JESTE SAMO OBMANA I PRIVID…

Dakle prođe i taj Voždovac. Suočeni s rezultatima izbora oni koji su nas mesecima maltretirali jednim lokalnim izborima uglavnom su se ućutali ─ kao da čitav naš život, evropska budućnost, opstanak vlade, države i partije, etc…, do pre samo nedelju-dve nisu zavisili upravo od Voždovca. Poput deteta što pred nailaskom problema koji ne zna da reši jednostavno zažmuri ─ samoproglašena demokatska elita ove zemlje po ko zna koji put pokušava da, izbegavanjem suočenja sa realnošću, problem prolongira ─ sve do trenutka kada preventivno delovanje više neće biti moguće. E sad, da su na Voždovcu poraženi samo DS, LDP i G17+ stvar bi bila prilično jednostavna, to jest mogla bi da se tumači kao unutarpartijski problem ovih stranaka ─ međutim, posledično gledano, stvar je mnogo ozbiljnija i suštinski se tiče budućnosti prilično izblamirane demokratske ideje u ovoj zemlji. Ideje koja trenutno stanuje u onom osećanju kolektivne poniženosti i frustriranosti koje je većinu građana koji su na svim prethodnim izborima glasali protiv SRS-a ovaj put ─ najpre u Zemunu a potom i na Voždovcu ─ nateralo da na dan izbora ostanu kod kuće.

Zato bi se ─ umesto patetike i “izražavanja žaljenja” što građani nisu shvatili značaj izbora ─ pomenuta gospoda konačno morala pozabaviti vlastitim greškama i nečinjenjima kao direktnim uzrocima navedenog. U suprotnom ─ osećanje kolektivne frustriranosti i izneverenih ideala demokratske (druge, treće, kojegod) Srbije, sad već sasvim kratkoročno gledano, rezultiraće izvesnim otvaranjem puta u totalitarizam i(li) populizam, svejedno. Taj put u Srbiji kakva danas jeste prilično je izvestan. Kolateralni korisnici opšteg posrnuća stranaka koje čine aktuelnu vladu i njihovih kohabitanata, svakako će biti razni Nikolići, Vučići, Ilići, Koštunice i ostali Šormazi ─ međutim, pošto od njih ništa ne očekujemo i pošto u njih ništa nismo ulagali oni, prirodno, uopšte ne treba da nas zanimaju. Kao pristojni ljudi ─ njima ćemo na kraju, pre ili kasnije, nevoljno čestitati. Oni kojima treba da ispostavimo račune na drugoj su strani.

Negde u sitne večernje sate bambi je nestao sa programa za opuštanje, na kom je nikao napaljeni tetreb i, vukući krila po dnu ekrana, ripio na kokošku svoje vrste. Bakica skrhane ruke je sramežljivo spustila pogled, dobivši ten boje sveže lave. Njen prvi komšija, uprkos bolu u krvavoj nozi, raširio je oči u formu slavske tacne i, otvorenih usta, pažljivo pratio tetrebovu tehniku gaženja. Princeza se pubertetlijski zakikotala kao

Lepo ja kažem, manite me se mora boje tirkiza i onih plaža na ljuljuškanje palmi koje dotično zapljuskuje, ko zna šta sve tamo živi, koliko je dugačko i kad je poslednji put jelo.

Pred obalom poznatog egipatskog letovališta Šarm el Šeik je morski pas napao četvoro turista iz Rusije i Ukrajine. Dve turistkinje su u napadu izgubile ekstremitete, jedna ruku i druga nogu. Sve plaže na jugu Sinajskog poluostrva su zbog toga u sredu zatvorili. 

Prema navodima egipatskog ministarstva za životnu sredinu su, danas, uhvatili dva morska psa, koja su – ili bar jedan od njih – napali turiste. Manji je bio dug 2,25 metra i težak 150 kg, a veći je bio dug 2,5 metra i težak 250 kg.

Najbolja drugarica i ja razmišljamo o tome da se tatuviramo. Molim da se ovaj glagol ne smatra pogrešnim i da ga lektori ostave na miru, jer je hibrid zasnovan na izvornoj reči »tatu«, nad kojom tapiju imaju Samuanci. Samua se traži bar tri dana na globusu, čak iako je isti u formi stone lampe. Inače, već godinama se ne može naći globus koji se ne uključuje u struju i ne svetli. Zbog toga će mnoga deca nakon učenja geografije na njima dobiti potpuno pogrešnu predstavu, ne samo o našoj planeti, već i svemiru. Zaprepastiće se kad shvate da Majka Zemlja ne pali na dugme i ne menja joj se sijalica, a još veći šok ih čeka kad shvate da u vasioni nema utičnica.

Lažu  da nije zdravo spavati u sobi u kojoj stoje knjige. Kao skupljaju prašinu, pa to utiče na naše udišuće-izdišuće sisteme i ostale cevke. Lažu. Ja ne spavam u sobi u kojoj stoje knjige. Ja spavam u sobi u kojoj žive knjige, a ja im dođem kao višak u formi moljca. Sticajem emotivno prostornih okolnosti, u toj sobi spava i Žmu, a svoje mesto uspeva da izbori i kućna fauna. Knjige stoje svuda, ali najmanje na polici na kojoj za sve njih odavno mesta nema, zbog čega jedna drugu pridržavaju, podmeću se i odguruju od ruba daske, sa strahom vireći odozgo. Većinski ostatak njihovog roda je svuda, po prozorskoj polici, na pisaćem stolu, baškari se po komodi, krije pod krevetom, ali i trudi da zauzme njegovu funkcionalnu površinu.

Prvi

Srbi i Srpkinje su, u skaldu sa srpskom tradicijom, i ovu novu 2019. godinu dočekali u svojim domovima kraj bogatih trpeza uz srpska nacionala jela i srpsku šljivovicu, kao i na trgovima srpskih gradova, a oni sa dubljim džepom u srpskim restoranima uživajući u srpskim specijalitetima i srpskim trubačima.

Od kada je crkveni julijanski kalendar postao i zvanični državni kalendar, u Srbiji je dozvoljen samo jedan doček nove godine, čime je definitivno ukinuta podela na dve Srbije.

Tačno u ponoć, predsednik Republike se obratio

Pričalo se da je u Rusiji, da ga štiti ruski KGB ili kako se ta služba danas već zove, da ga u nekom od tajnih skloništa JNA skrivaju  pripadnici vojne službe bezbednosti, da živi u manastiru sa monasima, da ga ne mogu uhvatiti zato što se radi o vrhunskom profesionalcu koji je usvojio sve veštine skrivanja.... Svakog dana u svakom trenutku tražilo ga je dvanaest hiljada ljudi, specijalno obučeni timovi, eksperti iz CIE, NATO, MI6, MOSAD-a, lovci na ucenjene glave....a on se krio na selu, u kući svog rođaka istog prezimena.

Juče sam na pitanje kako se ono zove naša zemlja, ćerci, iz najmračnijeg dela svoje svesti, punoj zaboravljenih ravnopravnih građana i naroda, sa mitskim slobodama i pravima, odgovorila „Savezna Republika Jugoslavija". Brzo sam se ispravila, pljunula i pomerila sa mesta, a srećom, mislim da me nije ni čula.

Malo je duhova koji se brinu oko toga da ispitaju pitanje pre nego pribave odgovor...

                                                                                                Paul Valery

Od kada pamtim pitala sam se nekoliko stvari:  

Da li autori prvo pisu reci ili muziku? Evo, ja sada kada razmisljam, nekako mi se cini kada prvo napises tekst, kao da si ukalupio melodiju i ne ogranicavas je svojom neogranicenoscu vec te ogranici tekst, njegov

- Mama, neka deca u školi kažu da nema Deda Mraza, već da mame i tate kupuju poklone i stavljaju ih ispod jelke!
- Ma, ko to kaže?!
- Neki drugari iz razreda.
- Kakvi su ti to drugari koji šire neproverene priče? Otkud oni znaju?

Gospodin Ðjilas, gradonačelnik Beograda je u povodu seče platana na Bulevaru kralja Aleksandra u emisiji Kažiprst (utorak 2. februar) izjavio: "Bilo bi ružno da ja budem taj koji sad procenjuje da li su ljudi koji su završili neke škole u pravu ili su u pravu neki ljudi koji možda isto imaju neke škole samo misle na drugi način".

I dodao da drveće "izgleda da mora" da se seče "preko 70 i nešto posto".

Zdrav razum nameċe da je neko veċ odluċio. Odlučio da je jedna grupa kompetentnih ljudi kompetentnija od druge grupe istih takvih ljudi.

Evo jednog teksta za dusu i za moje drugarice.

Ko je bio u Perastu, zna da je to jedno nadrealno mesto. U njemu ima kucu moja drugarica, Gina (citati Djina), poznatija kao Srpska Karijetida. Njena kuca u Perastu je produzetak njene licnosti. I dan danas uzivam da budem deo nje.

Paradoksalno, ali malo je kuca u Perastu iz kojih se vidi Gospa od Skrpjela i Sv Djordje. Ginina kuca, bivsa kuca kapetana Roka, ima djardin izdignut iznad Peraske ulice, poplocan kamenom. Pogled na ostrva i Verige je deo kuce. Iza kuce je djardin sa bunarom, natkriven prastarom

Ma nemojte! Mislim, mozda moze Uspavana Lepotica (koja dobar deo zivota provede uspavana), Snezana (sto je u zivotu videla samo zlu macehu i 7 patuljka) i njima slicne sto zive samo dok cekaju princeve na belom konju, pa posle nestanu " do kraja zivota". A sta da radimo mi, sto manje spavamo, upoznajemo razne ljude, prvi put se zaljubljujemo u skoli, gde su beli konji u deficitu, o princevima i da ne govorimo, pa posle treba da prodje bar jos 50 godina pre kraja zivota?

Trebalo bi opomenuti one sto pevaju i pisu ovaj naslov. Devojcice bi mogle da dodju na ideju da je sve propalo ako