Prolog

Ovo je blog o dva matematička dokaza koji su tokom poslednjih deset meseci ozbiljno uzbudili svet teorijske, ili čiste matematike. Oba se odnose na prepostavke, ili hipoteze, o osobinama

Posle srpsko-turskog rata 1876-1878 godine, razočaran odnosom srpske države prema ratnim invalidima, jedan poznati pisac je napisao priču koju je završio rečima "ovo je moj prilog".

Videvši jedan komentar na statusu moje školske drugarice iz Jagodine jutros, ja sam poželeo da napišem jednu takvu priču, ali o invalidima jednog drugog rata.

Priča je nastala u afektu, pa se izvinjavam svima koji znaju da nisam religiozan, iako sam dobio sve "pečate" SPC i čak pozivam komšije i prijatelje 9. januara uz odgovarajući protokol (kako zbog svoje supruge, tako i zbog svoga pokojnog dede, koji jeste bio religiozan). Trudim se da razumem o čemu se radi, koliko god mi ni sam protokol a još manje bukvalno značenje "priče" nisu previše bliski. Metafore i parabole, naravno, koristim, pošto nemamo mnogo boljih, posle milenijuma istorije u religiji - i tanke korice onoga što je iznad.

Dakle - ovo je moj prilog - prepisan sa Fejsbuka pre svega zato što mislim da je vreme da taj rat samih protiv sebe završimo, pa činim ono što je u mojoj moći da tom budućem - nadam se ne tako dalekom - miru doprinesem, kako znam i umem.

Tražim pomilovanje za one ljude u ovoj zemlji kojima je svega dosta:

Kojima je dosta 5. oktobra.
Kojima je dosta i 6. oktobra koji se nikad nije dogodio.
Kojima je dosta i 12. marta.
Kojima je dosta i 13. marta koji se, takođe, nikad nije dogodio.
Koji se osećaju istinski postiđeno svaki put kad upale televizor.
Koji su poniženi svaki put kada uđu u prodavnicu.

Koji su sa Zoranom Đinđićem sahranili vlastitu nadu da će ovde ikad išta da se promeni.

Koji se osećaju istinski poniženo kada vide kako je Aleksandar Tijanić i dalje direktor bilo čega - a kamoli takozvanog javnog servisa.

Kratko i jasno – Škoti su očarali Srbiju. Društvenim mrežama se šire vaspitne fotografije divljenja škotskim navijačima koji su vredno izlopatali sneg na stadionu, igrali se sa novosadskom decom, poklonili novac Dečijem Selu, navijali solidarno i sve to po vejavici u suknjama i ispod ništa. Shodno svemu tome, na pomenutim društvenim mrežama se pojavio i duhovito-zahvalni komentar, da se Srbima dozvoli da glasaju na referendumu pred kojim je Škotska. Da pomognu Škotima da već jednom dobiju slobodu za koju se vekovima bore.

Radi se o tumačenju dela izjave koju je Bob Dilan dao francuskom magazinu "Rolling Stones" prošle, 2012. godine.

Javila mi se čim je krenula akcija "Majka Hrabrost". U to vreme radila je kao novinar u časopisu "MAMA". Podržala je akciju svim srcem, pisala o njoj, ponudila mesto u časopisu za najavu svih aktivnosti. Posle je pokrenula svoj časopis "Roditelj i dete", prenosila neke moje blogove koji se tiču problema u školstvu, nudila mi da pišem redovno za isti... a ja bila lenja, pa odbila. Najviše od svega me je plašila energija kojom ta žena zrači. Ono, kad se umoriš gledajući šta sve ona stigne i postigne. Em je uređivala časopis, jurila sponzore i autore, em je stalno organizovala nekakve sajmove i dečije manifestacije, em je povrh svega bila majka dvoje osnovnoškolske dece. Sve je stizala i postizala. Da se smrzneš.

Kad se ispostavilo da smo komšinice i da njeno dvoje dece pohađa istu školu u kojoj je moj sin počeo da pohađa predškolski program, našla je vremena i da popijemo kafu. I tad sam prvi put shvatila da ona ne samo da pored svog posla i aktivnosti jeste majka dvoje dece, već da s mlađim Veljkom, otkada se rodio, redovno odseda na Institutu za majku i dete.

Dejan Milojičić

Više detalja o njegovoj nominaciji i referencama mozete naći na sledećim linkovima:

• President elect

• Dejan Milojicic in IEEE Computer Society

Dejan Milojičić je studirao na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Naučnu i stručnu karijeru počeo je u Institutu Mihajlo Pupin u Beogradu.

Sama nominacija, pored priznanja za njegov dugogodišnji i samopregoran rad u aktivnostima IEEE, predstavlja i skromno priznanje za naše stručno okruženje iz koga je Dejan Milojičić potekao.

Letnja razbibriga... U čemu se razlikuju ove dve slike?

Koloseum, slika 1

Koloseum, slika 2

Autor: Rodoljub Šabić

Uskraćivanje informacija, pogotovo kada se one odnose na raspolaganje javnim novcem je, defintivno, informacija od prvorazrednog značaja. Po ko zna koji put, na tu istinu, koja se kod nas tako teško „prima", ovih dana su, još jednom, podsetile vesti koje su bile „hit" u većini medija.

Reč je o informacijama o poslovanju Republičkog fonda za razvoj. Informacijama o mnogo „interesantnih" stvari. Npr. o tome da je od 217 milijardi plasiranih dinara polovina praktično nenaplativa, a da je u većoj ili manjoj meri „kontaminiran" još jedan, značajan deo plasmana.

Znači opet parada ponosa u Beogradu. I opet iste priče. Muka mi je ...

Mada neke stvari bi vec trebalo da smo apsolvirali:

Na sred dasaka koje zivot znace stoji poljski WC. Iako sveze okrecen, vidi se da je oronuo. Na vratima nesto pise, al necitko. Posto je okrenut bocno iza WC/a vidljiva  je gomila krsa, septicka jaama, sasvim je jasno, nije ciscena godinama. Ulaze I izlaze razliciti ljudi i niko se ne okrece da pogleda izaWC/a. 

Na pozornicu dolazi lik;  plavo odelo, zuta kravata, a na glavi zeleni  sesir. Deluje pomalo zguzvano, ali ipak strogo.

Prilazi poljskom WC. Otvara vrata sirom, naglo; kao da ocekuje, tj. prizeljkuje  da uhvati nekog na delu, mislim nedelu.

Obema rukama zapusi nos.

/Jebote...srpska posla...

Dolazi na scenu tip u odelu. Iz dzepa na sakou viri flasa konjaka. Trgne se malo za kravatu, prokaslja se diskretno, ali umesto liku sa zapusenim nosom, obraca se publici:

/Slusaj ti Slovenac. Postujem ja tebe, al spusti nos, mislim snizi ton.

/Sta ti bre mislis. Ja sam sisao veslo pa mislim da vi tamo kenjate pez bombone ... mirisljave?

Iz publike ovacije, gromoglasne...   pljesak..

/Neka si mu reko, svaka ti dala, bravo majstore...

Gospođo, gospodine, izvinite što vas ometam u šetnji i siguran sam prijatnom razgovoru ali bih vas zamolio da odvojite minut vašeg dragocenog vremena i saslušate me. Ljubazno sam mu se nasmešio i rekao: Izvolite. Bio je odeven u izbledele rite ali nije zaudarao, palčevi su mu virili iz podrpanih cipela. Osvojili su me njegovi maniri, ponašanje, koje bi bolje i prikladnije odgovaralo nekakvoj davnoj dvorskoj etikeciji. Na moje izvolite, lako je poklekao kolenom desne noge, rukom napravio nekoliko spirala u vazduhu: Gospođo, gospodine, još jednom vas molim da mi oprostite na uznemiravanju ali moji prijatelji, okrenuo se i teatralnim pokretom ruke pokazao nekoliko klošara koji su nam na taj njegov gest, naklonom glave ukazali poštovanje, dakle, moji prijatelji i ja, nastavio je, ne gubeći ni za trenutak dostojanstvo, sticajem okolnosti kojima ne želim da vas zamaram i trošim vaše skupoceno vreme, nismo u prilici da sebi priuštimo flašu, dve vina a moram vam, iako nerado, priznati da nas muči nesnosna žeđ.

Kralj alkohol

Sve priče o Rusima i vodki su tačne. Kad piju, piju svi: i muško i žensko, i staro i mlado. Ne smeta im ni četrdeset stepeni u hladu da dan započnu, ili preseku, vodkom.
Viđala sam pijance koji su toliko dozirani da padaju nakon dva gutljaja piva. Ne jednom, videla sam kako usred dana, na paklenoj vrućini, pijanci bauljaju ulicama i samo se negde strovale; a niko i ne pomišlja da im pomogne. Prisustvovala sam nekim scenama koje kao da su preslikane iz opisa naturalista, poput one kada se skoro obeznanjeni seljak, valjajući se na kočijaševom sedištu, zadnjim snagama upinje da bičem “ubije Boga” u nesrećnom konju koji istrajno vuče zapregu.

- kratka priča o (još) jednom čudu -

14. avgust

Posle dvanaestočasovne dušegupke u zajedničkom vagonu, stižem u Aktobe odakle sutra popodne imam voz za Alma Atu. Deset je uveče i nemam pojma gde ću. Trebalo bi da izađem iz grada i nađem mesto za kamp, što neće biti nimalo lako po mraku a verovatno ni brzo, jer izlazak iz prilično velikog i razuđenog Aktobea može potrajati i sat-dva.

20-31. januar

Pred svakom novom granicom osećam se kao na ulazu u nepoznatu kuću. Još od vrata procenjujem atmosferu tog doma – vremenske prilike, kvalitet puta, prizore oko njega – i tražim znakove dobrodošlice u ponašanju domaćina. I gotovo uvek, prvi utisci su nepogrešivo tačni — ono što uočim odmah po ulasku, pratiće me posle sve vreme mog boravka u toj zemlji.