Biciklom oko sveta --Kaži "da" čudima (Kazahstan)

- kratka priča o (još) jednom čudu -

14. avgust

Posle dvanaestočasovne dušegupke u zajedničkom vagonu, stižem u Aktobe odakle sutra popodne imam voz za Alma Atu. Deset je uveče i nemam pojma gde ću. Trebalo bi da izađem iz grada i nađem mesto za kamp, što neće biti nimalo lako po mraku a verovatno ni brzo, jer izlazak iz prilično velikog i razuđenog Aktobea može potrajati i sat-dva.

Sve mi se čini još mnogo težim u napornijim nego što verovatno jeste zbog toga što sam mrtva umorna. Prethodne noći spavala sam samo par sati, a nakon što sam propustila moj voz, presedela sam na peronu do polaska ovog, ne usuđujući se čak ni da dremnem. I sada, nakon dvanaestočasovnog klackanja, koje sam dobrim delom provela u nekom bunovnom polusnu, omamljena od zapare, osećam se kao kuvana makarona: gnjecavo i lepljivo.

Želim samo da se odvučem kući, potopim u kadu i skokljam u krevet -- rekla bih u 'pređašnjem', konvencio-nalnom životu. U ovom pak putničkom, razmišljam o tome da bi mi trebalo jedno od onih čuda: da me neko pozove u svoj dom i ponudi mi tuš i smeštaj.

Ali, znam, to se nikada ne dešava u gradovima, tako da je bolje da sve misli i ono malo preostale snage usredsredim na to da što brže odem odavde i nađem bilo šta prihvatljivo.

Zaustavim jednog momka i upitam ga za pravac. Čini se da ima svega desetak kilometara do šume na obodu grada i to mi donekle povrati entuzijazam. Još samo da negde natočim vodu i mogu da zapedalam u pravcu koji mi je pokazao.

Kroz mrak, nazrem fluorescentne trake na odelu noćnog čuvara koji sedi iza neke kapije, te se uputim ka njemu. Dobroćudni, pomalo smušeni Kazah, bezmalo đipi sa klupe na kojoj je sedeo i otrča sa mojim praznim flašama u zgradu. Po povratku, upita me odakle sam, kuda idem i gde sam sad krenula.

Nisam sigurna da je sasvim razumeo moje konfuzno objašnjenje o tome kuda sam se i zašto večeras uputila (izlazim iz grada da nađem mesto za kamp a sutra ću se vratiti u grad jer imam voz za dalje). No svejedno mi da podrobne instrukcije gde da skrenem za jezero koje se nalazi nedaleko od šume a koje je idealno za kampovanje. Ali ako idem tamo samo zbog prenoćišta, a ne zato što ću sutra nastaviti vožnju u tom pravcu, onda mogu da prespavam i u zgradi koju čuva.

-- Hvala, ali biće mi dobro na jezeru -- odgovorim mahinalno.

Kako razumeti sebe? Nisam se uplašila, niti je za to bilo razloga. Odbijanje mi se otelo samo od sebe, kao automatska reakcija iz 'pređašnjeg' života kad sam često govorila “ne” bojeći se da me prihvatanje obavezuje na neku protivuslugu, na zahvalnost veću od one za koju sam spremna, na nešto što ne želim da dam.

Čuvar slegnu ramenima a ja zajašem svoj bicikl da krenem. U šumu. Na jezero. U mrak i nepoznato. Jer to sam izabrala.

-- I sigurno ne želite da se istuširate i spavate u krevetu? -- upita me kada sam već krenula.

Naglo ukočih.

Hej! Pa čovek ti nudi smeštaj! -- kao da mi tek sad dopre do svesti da se upravo dešava ono što sam priželjkivala. Kako sam uopšte mogla da odbijem takvu ponudu? Da je zapravo prečujem? Unapred sam presudila čudima, zatvorivši um i srce za njih.

-- O da, to bi bilo sjajno! -- uskliknuh.

Tada me Askar, kako se čuvar predstavio, povede na sprat gde se uz kancelarije nekog preduzeća nalazi i kupatilo a u kuhinji jedan kauč.

-- To je što je -- reče kao da se pravda zbog pomalo zapuštenog izgleda kupaonice i starog kreveta.

-- Za mene je ovo kao hotel sa pet zvezdica! Ta ja sam se spremala da spavam u šatoru, u šumi, kupajući se iz boca u koje ste mi natočili vodu! --- zasuh ga svojim odušev-ljenjem.

No on samo klimnu glavom, požele mi laku noć i ode dole, na svoju klupu. Očito da mu moja zahvalnost i nije toliko važna, kao što nije bila ni ostalim mojim dobročiniteljima. Jedino što se od mene očekivalo bilo je da kažem “da” -- i otvorim se za čuda.

Fotografije su ovde