... I Boginja pusti tvrd san na Aidu, te zaspa; pa joj uze jedno rebro, i mesto popuni mesom;

I Boginja stvori još jednu ženu od rebra, koje uze Aidi, i dovede je k Aidi.

A Aida reče: Sad eto kost od mojih kosti, i telo od mog tela. Neka joj ime bude Eva, jer je uzeta od mene.

Zato će ostaviti žena majku svoju i drugu majku svoju, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće obe jedno telo.

A behu obe gole. Aida i Eva joj, i ne beše ih sramota, samo im se frizure ne svideše, te se na kratko ošišaše.

Ali zmija beše lukava mimo sve zveri poljske, koje stvori Boginja; pa reče Evi: Je li istina da je Boginja kazala da ne jedete sa svakog drveta u vrtu;

Samo rod s onog drveta usred vrta, kazala je Boginja, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete.
A zmija reče ženi: Nećete vi umreti;

Nego zna Boginja da će vam se u onaj dan kada okusite s njega javiti talenat za pisanje lezbejske poezije, pa ćete postati kao boginje i znati šta je dobro šta li zlo.

Imao sam dvanaest godina kada sam primetio da moja okolina smatra da s mnom nešto nije kako treba. Dok su moji školski drugovi komentarisali koja devojčica iz odeljenja ima veće grudi, mene je više zanimalo koja se od njih bolje oblači i kakvu frizuru ima. Ili, dok su oni komentarisali fudbalske utakmice, mene je više zanimalo koji je fudbaler lepši. Oni su skupljali sličice Mondijal Italija '90, a ja Barbie. Oni su se ložili na Alica Coopera i Guns N' Roses, ja na New Kids On The Block, ali ne zbog njihove muzike... Nisam dugo čekao da se moje iskakanje iz dozvoljenih rodnih okvira okarakteriše kao „pedersko" i da druga deca počnu da mi dobacuju. To nekako ide u rok službe, ali, kao da mi je to upisano u gej DNK, znao sam da pomoć i podršku ne mogu dobiti od nastavnika, niti od roditelja.

Bilo je to jedno toplo julsko leto. Predsednik je položio zakletvu i preuzeo dužnost vođe nacije. Sedeo u svojoj kožnoj fotelji na Andrićevom vencu i čitao novi broj Praktične žene na koji je bio pretplaćen. Najnovija brokoli dijeta mu je zapala za oko.

- Malo sam se ugojio, mogao bih da je probam, - reče predsednik, koji je bio veoma lepa, ali i veoma zao čovek, koji nije mogao da podnese da je neko lepši i zgodniji od njega.

- Ma kakvi ugojili, Vi ste najzgodniji predsednik na svetu, - reklo je čarobno ogledalo sa masivnim zlatnim ramom, koje je dobio na poklon od roditelja za osamnaesti rođendan.

Predsednik je ustao iz fotelje i prišao čarobnom ogledalu.

- Pa hajde to da proverimo. Ogledalce, ogledalce moje, kaži mi na svetu najlepši ko je?

- Vi ste najlepši predsedniče!

Predsednik je znao da ogledalo govori istinu i bio je zadovoljan. Međutim, vreme je prolazilo, krize su dolazile, muke i problemi na poslu ostavili su traga na predsednikovom licu i telu. Jednog hladnog oktobarskog jutra, posle pet godina predsedničkog rada, stao je pred ogledalo i zapitao:

- Ogledalce, ogledalce moje, kaži mi na svetu najlepši ko je?

- Vi ste lepi predsedniče, ali Julija Timošenko je ipak lepša!

Izveštaj sa beogradskog Amstel Fashion Weeka

Uporediti beogradski sa nekim evropskim Fashion Weekom, je isto kao uporediti izbor za Miss Mali Mokri Lug sa Miss Universe.

Cice sa crvenog tepiha:

Boban Stojanović, Biljana Cincarević, Predrag M. Azdejković (Revija Darka Kostića, 26.4.2010. Magazin Svet)

Kao svetski poznati modni kritičar pred kim drhte mnogi renomirani modni kreatori, pomalo začuđuje činjenica da nikada nisam bio na beogradskoj nedelji mode. Može se čak reći da je to skandal širokih razmera, ali je organizatorima najzad došlo iz dupeta u glavu, tj. skupili hrabrosti da me pozovu i da čuju moje cenjeno mišljenje. Pa evo prilike da im sasujem istinu u oči.

Pre neki dan oglasilo se Ministarstvo zdravlja sa saopštenjem u kome tvrdi da homoseksualnost NIJE bolest. Možete misliti. Da situacija bude još gora, to potvrdi i Lekarska komora Srbije. Možda je to za vas dobra vest, ali za mene nije! Da li vi znate koliko je meni život bio lakši dok sam bio bolestan? Da li znate? Ustajali su mi u autobusu, sa sve rečima: „Evo sedite, vi ste bolesni". Čak su mi starije gospođe i trudnice ustajale. Puštali me preko reda, imao sam posebno parking mesto, nisam morao da idem u vojsku i uživao sam u invalidskoj penziji. A sad? Toga više nema. Prošao sam gore nego Eva Ras. Sad ću morati i ja da idem na Farmu ili još gore, da tražim posao. Sve su mi to ovi zločinci iz Ministarstva zdravlja natovarili. Ali nisu samo oni krivi. Ne. Krivi su i ovi fucking aktivisti. Morali su da čačkaju mečku. Neće da budu bolesni. Pa evo vam ga sad!

Let it come to no one as a surprise: Novak Djokovic did NOT walk on the moon.

Nor did he cure tuberculosis, invent the wheel, pave the Information Superhighway, or single-handedly create the heavens and the earth in six days. To my knowledge (and I could be wrong), Mr. Djokovic was not responsible for the breaking down of Apartheid, the lifting of the Iron Curtain, or the forging of lasting peace in the Middle East.

He may, of course, have assassinated Bin Laden. No one knows quite WHAT happened there...

"Председник Демократске странке Србије Војислав Коштуница тврди да актуелна Влада опстаје на политичкој трговини уз подршку странаца и домаћих тајкуна.

Алтернативу нуди у Начелима националне политике за будућност Србије која, између осталог, подразумевају "очување српске државности, јачање националне самосвести и васпитавање

 

cinjenica: maksimalna dozvoljena plata u drzavnim organima i onim koji se proglase za drzavnim uskoro ce biti oko  180 000 dinara.

cinjenica: guverner narodne banke srbije trenutno ima platu oko 420 000 dinara

zakljucak: guverneru ce skoro plata biti smanjena na 180 000 dinara, tj smanjice mu se plata za 240 000 dinara

zakljucak: za 240 000 dinara bice smanjena poreska osnovica iz koje se "uzimaju" porezi na prihod/platu radovanu jelasicu (u stvari vise jer koliko sam upoznat ovih 420 000

prvo ... himna.

ne znam koliko ljudi zna da bez pomagala u vidu semafora na jugu marakane otpeva danasnju himnu srbije, a koliko njih moze u pola noci da otpeva bar prvu strofu "hej sloveni" pa makar nikada nisu stajali na pobednickom postolju. ovo je prica o momku koji moze sve gore pobrojano. i da place uz "boze pravde" i da se popne na pobednicko postolje (ono predvidjeno za svetske sampione) i da otpeva "hej sloveni" punog srca. ovo je prica o ivanu lendjeru i poslednjem "intoniranju" himne uz koju sam ja odrastao.

Ako pomisliš koliko je Srbija dugo bila devastirana ratovima, sankcijama, besparicom, izolacijom, diktaturom i koliko je kompetentnih ljudi otišlo iz zemlje, onda možeš da razumeš da je realnost izuzetno poražavajuća kada god u današnjoj Srbiji postavljaš pitanje kvaliteta i odgovornosti.

Zakonom džungle, nasiljem, kriminalom, prevarama obogatili su se i postali su moćni samo oni koji su bili "kompetentni" da se prilagode surovim i prljavim "pravilima igre". Svi drugi su izgubili svaku mogućnost za razvoj. Boreći se za goli fizički opstanak, građani su deset godina bili deo metastazirajućeg involutivnog sistema, u kome su kazaljke na satu brzo išle unazad, dok su u ime istih tih ljudi činjena najgnusnija dela u Evropi posle Drugog svetskog rata: otimačine, ratovi, zločini, rušenje gradova.

Međutim, danas je vreme ipak drugačije. Isti su ljudi, jedni jako obogaćeni i nesankcionisani zbog užasa koji su počinili i svom narodu, i oni drugi, izmučeni, koji su bili njihove žrtve. Već deset godina je u igri demokratija, razvoj, obnova, reforme, EU. Taj mehanizam je konačno pokrenut i ide sporo i traljavo, ima puno nusposledica, ali ide se napred, jer ljudi to nedvosmisleno i većinski žele, a takav je i kurs sadašnje vlasti, što ne treba negirati.

Primivši vest o smrti Bogdana Bogdanovića (Beograd, 1922 - Beč, 2010), pišem svoja sećanja na njega, kao kratke rezove, unapred znajući da će to biti malo i nedovoljno da mu se odužim. Pružio mi je veliki podsticaj kada sam počinjao da se formiram kao umetnik, a kasnije mi je pomogao u radu kada mi je bilo teško i kada sam imao velike dileme.

Bila je 1992. godina, ratna histerija, nacional-šovinističko ludilo u punom jeku. Imao sam nepunih 18 godina i bio zanesen poezijom. Tada mi je izašla zbirka »Rusija« u kojoj sam jednu pesmu posvetio Bogdanu Bogdanoviću, pošto su na mene snažno delovale priče o njemu i njegovom intelektu i radu, koje sam slušao od svog ujaka i prvog umetničkog mentora Dušana Popovića.

Čuvši preko radija najavu tribine Beogradskog kruga u Domu omladine, u kojoj učestvuje Bogdan Bogdanović, sakupio sam hrabrosti da tamo odem i da čuvenom profesoru poklonim primerak moje knjižice.

Malo podsećanje na stare strasti (nekada ukratko,danas opširnije)..

Otići u prodavnicu i kupiti flašu špiritusa. Po povratku kući istu staviti na led i to baš na led, a ne u zamrzivač, jer nije poželjno da špiritus ima kontakt sa električnim uredjajima. Ne umem da objasnim zašto...kao i uvek, učio sam napamet, a ne sa razumevanjem.

Uzeti činijicu i u njoj pomešati :

- 3 g kuhinjske soli,

- 10 ml deterdženta za sudove (može bilo koj...ja preporučujem Fairy, jer sam rob reklame)

- 100 ml H2O

Mešati dok se ne dobije rastvor, za

Tri puta u istoj nedelji, sa potpuno različitih strana naleteti na istu stvar, zaslužuje najmanje blog.

 

Pre neki dan gledam britansku emisiju Horizont, na temu svesti. Autor se dotiče delova raznih priča koje sam ja znao od pre, ali mi ponovan susret sa Koncept neuronom budi pažnju. Za one koji nisu čuli do sad - radi se o pojedinačnim neuronima koji "okidaju" (uključe se i "rade") samo i uvek na jedan konkretan, ovom prilikom prost nadražaj, na primer fotografiju neke ličnosti. I to ne ličnosti u nekom kontekstu, sa drugim ličnostima, u specifičnoj situaciji ili slično. Nego samo ličnosti.

Dobro, mnogi od nas će pomisliti, svi možemo da se pohvalimo gomilom "koncept neurona", ogoljenih i odvezanih od bilo kakve logike, smisla ili uzročno-posledične igranke. Samo ćemo pogrešiti! Te naše "tvrdoglave" tačkice skoro nikad nisu u stvari tačkice, pojedinačni neuroni, nego i dalje organizacioni fenomeni hiljada, desetina hiljada ili miliona neurona koji rade u nekoj vrsti simultanog aranžmana.

Ide mi se na more. Pa verovatno odatle inspiracija i za ovaj blog.