Moje sećanje na Bogdana Bogdanovića. Kratki rezovi

Primivši vest o smrti Bogdana Bogdanovića (Beograd, 1922 - Beč, 2010), pišem svoja sećanja na njega, kao kratke rezove, unapred znajući da će to biti malo i nedovoljno da mu se odužim. Pružio mi je veliki podsticaj kada sam počinjao da se formiram kao umetnik, a kasnije mi je pomogao u radu kada mi je bilo teško i kada sam imao velike dileme.

Bila je 1992. godina, ratna histerija, nacional-šovinističko ludilo u punom jeku. Imao sam nepunih 18 godina i bio zanesen poezijom. Tada mi je izašla zbirka »Rusija« u kojoj sam jednu pesmu posvetio Bogdanu Bogdanoviću, pošto su na mene snažno delovale priče o njemu i njegovom intelektu i radu, koje sam slušao od svog ujaka i prvog umetničkog mentora Dušana Popovića.

Čuvši preko radija najavu tribine Beogradskog kruga u Domu omladine, u kojoj učestvuje Bogdan Bogdanović, sakupio sam hrabrosti da tamo odem i da čuvenom profesoru poklonim primerak moje knjižice.

Sve se odigralo munjevito, zahvalio mi se učtivo, uzeo poklon, prelistao i rekao da dođem sutra kod njega u posetu da bi se upoznali i porazgovarali o zbirci. Bio sam šokiran i uzbuđen od ukazane časti, ali me je još više i, na drugačiji način, potreslo kada sam sutradan stigao na njegovu adresu. Na ulaznim vratima zgrade sačekalo me je ogromno i zastrašujuće ustaško »U«, ispisano crvenom farbom. Na zidu hodnika, duž stepeništa, bilo je još više ogromnih slova »U«, između kojih su dodate dugačke strelice, kao putokaz do vrata od profesorovog stana. A na njima je, uz još veće »U« bilo napisano: »ustaški stan Bogdanović«. Povod za takvo »žigosanje« je bio intervju koji je imao za HTV. Profesor je izjavio (parafraziram) da je rat sa Hrvatskom sulud, jer niko u istoriji nije ratovao za kamenjar i da će najveće posledice tog ludila imati Beograd, kada Milošević bude ostavio na cedilu tamošnje Srbe i oni budu morali da izbegnu u Beograd.

Iz dugačkog i u mom dotadašnjem životu najlepšeg i najzanimljivijeg razgovora, koji se pretvorio u niz potonjih susreta, prekidanog pretećim telefonskim pozivima Bogdanu Bogdanoviću, izdvojiću ovaj savet koji mi je dao:

Vaše viđenje umetnosti je jako zanimljivo. Treba da tragate i nađete svoje generacijske istomišljenike sa kojima ćete da napravite velike stvari...

(Rez...)

Došla je 1995. godina. Profesor Bogdanović je odavno bio primoran da izbegne u Beč. Pohađao sam školu Tradicija avangarde, koju je vodio pok. Vujica Rešin Tucić, stekao sam nova znanja, imao umetničku grupu sa kojom sam izdavao časopis Magnet i izvodio radikalne umetničke projekte u institucijama.

Sve što sam radio delovalo mi je besmisleno. Duboko u sebi osećao sam potrebu da pronađem učinkoviti, kreativni i nenasilni model borbe protiv Miloševića i njegovog kompaktnog mafijaško-vojno-policijsko-medijskog režima, koji je nemilice uništavao sve što sam voleo. Okolnosti su bile obeshrabrujuće. Milošević je potpisao Dejtonski sporazum i postajao je »faktor mira i stabilnosti na Balkanu«. Tražio sam misli i reči koje će me motivisati i ohrabriti u mojim namerama. Znao sam kome da se obratim. Sa profesorom Bogdanovićem sam napravio intervju koji je objavljen te godine u NIN-u. Iako tada nije pričao za srpske medije, niti su oni želeli da čuju njegovo mišljenje, učinio mi je plezir da bi me podržao.

Izdvajam njegov odgovor na pitanje - kako komentarišete bunt i otpor od asimilovanja sa vladajućim vrednostima, koji se javlja kod mladih umetnika:

Znam da se nećete dati asimilovati. To je jasno već i iz načina na koji postavljate pitanje. A taj vaš implicitni odgovor ispunjava me radošću. U njemu naslućujem devizu cele jedne generacije koja nastupa. Još nešto: predosećam da ćete rado bi asimilovati velike ideje koje kruže svetom...

Značio mi je i profesorov odgovor na pitanje da li mu nedostaje Beograd:

Moj Beograd je otplovio niz Dunav, a vaš još nije doplovio do dunavskih štekova. Ali ne sumnjajte, uskoro će doploviti kao velika bela lađa iz bajke.

(Rez...)

Trinaestog maja 1998, na nekadašnji Dan bezbednosti, imao sam zakazano suđenje zbog krivičnog dela koje je režim izmislio i stavio mi na teret, kao odgovor što sam u performansu Rekvijem za Srbiju, pred zgradu predsedništva odneo Miloševiću sveže zaklanu svinju na kojoj je pisalo Srbija. U Medija centru je nekoliko dana pred suđenje održana press konferencija na kojoj su se intelektualaci, umetnici i novinari usprotivili represiji režima nadamnom.

Oglasio se i profesor Bogdanović, sa svojim obrazloženjem procesa. Izdvajam skraćeni deo:

Mislim da u Nunetovim performansima, posebno u Rekvijemu za Srbiju, za Njega ima mnogo magijskih nepoznanica. Šta Nune to priziva, podstiče? - pita se. On vidi stvari koje mi ne vidimo. Ne znam kako, kojim putem mračne svesti, ali On misli da to priziva zlo.To je za Njega agresivan čin od koga mora da se brani. Kad se to danas javi kod jako nazadnog čoveka, recimo iz Homolja, to nije patološki problem nego znak zaostalosti. Ali, kad se to javi kod školovanog čoveka, onda je to vrlo ozbiljan morbidni simptom.
Šta će biti sledeća stvar koja će Njega, ili Nju, baciti u paniku? (Pazite, Oni u ludilima deluju zajednički, tako da ne znam na koga se odnosi.) Kakav je to policijski sklop u Srbiji? Njega ne plaši opozicija, a neka mala poetska metafora Njega dovodi do potpune razluđenosti. Prase na kome piše Srbija, a ne Slobodan Milošević!? On je mislio da će to prase imati efikasnu moć: provalu oblaka, pad sa vlasti. On je tu video krupnu vradžbinu...

(Rez...)

Nazvao sam profesora 2002, ako se dobro sećam godine, da pitam kako je i da ga pozdravim. Imao je grip i ležao je u krevetu. Pričao sam sa njegovom suprugom Ksenijom i saznao da je predsednik Austrije odlikovao Bogdana Bogdanovića Ordenom časti Prvog reda, koji je od Srba, pre njega, dobio jedino Vuk Karadžić.

(Rez...)

Znam da srpsko društvo još uvek nije spremno da shvati i prihvati veličinu i značaj Bogdana Bogdanovića i njegovog rada, jer bi to zahtevalo da se poremeti vladajući, naopaki sistem vrednosti. Nije bilo razumevanja ni za moju molbu demokratskoj vlasti u Beogradu 1997, da pozovu i omoguće Bogdanu Bogdanoviću povratak u rodni Beograd. Međutim, znam i da će vreme koje dolazi skidati guste slojeve laži, dezavuisanja, uvreda i minimiziranja ličnosti i rada Bogdana Bogdanovića, na čemu se svojski radilo.

»Svako je od nas zadužen za samo jedno kapitalno delo, a to je - da sačini sopstveni život«, rekao mi je Bogdan Bogdanović daleke 1995. godine u intervjuu za NIN.

Iz sadašnje lične perspektive i skromnih kapaciteta razumevanja sveta i vremena u kome živim, smatram da je Bogdan Bogdanović, upravo svojim životom i stvaralaštvom, iza sebe ostavio grandiozni spomenik, čovečanstvu na ponos, koji će biti teško srušiti.

Taj spomenik će Srbija sutra svojatati, ne mareći što ga je za života doživljavala i odnosila se prema njemu, najblaže rečeno, sramotno i potpuno neadekvatno njegovom značaju. Srbija je, na žalost, još uvek nezrelo društvo, ali to ne umanjuje veličinu Bogdana Bogdanovića, jer je on bio građanin sveta.

Slava mu i hvala.