Ovaj blog je trebao da ima sasvim drugaciji naslov, ali sam se u poslednjem trenutku predomislio.

Nije ovo moje tuzno pisanije u vezi sa ubistvom francuskog navijaca i ostalim prebijanjima koja su se desavala poslednjih meseci, vec je u pitanju nesto sasvim deseto.

Evo ovako, u centru Novog Sada na ulici po trotoarima i dalje leže bebe. Ne, nisu same, sa mamama su, leže jedna pored druge na ulici. Mama prosi, a beba joj leži u naručju.

Ne znam da li sam ja pukla s mozgom ali meni je ovo vrhunac ogavnosti države u kojoj živim. Zvala sam već deseti put centar za socijalni rad, a tamo mi svaki put govore da oni ne mogu ništa, da zovem interventnu policiju, whatever, i stalno govore o tim mamama.

- Beba nije sama, jel tako?

Nije sama. Ali šta to znači? Onda ništa, onda je sve cool? Neka leži i dalje?

Ove godine se širom planete označava 200. rodjendan Čarlsa Darvina (12. februar 1809.) i 150 godina od prvog izdanja njegove knjige ''Poreklo vrsta''. U planu su brojni simpozijumi, predavanja, javni nastupi, popularizacije i sve one aktivnosti kakve priliče ovakvom dogadjaju. Nadati se da će i neko od biologa na ovom blogu da napiše odgovarajući prilog povodom ovih značajnih datuma.
Ja sam ovih dana čitao

(Teško je zamisliti grad kakav je bio Piščeslav – Iljf i Petrov)

Opština Junion (Union), jedna od 82 opštine države Misisipi, ima sedište u mirnom i uspavanom gradiću Nju Albani (New Albany) u severoistočnom delu države. Na internet prezentaciji ovog grada - fair and friendly city, kako ga zovu - se kaže da je teško na svetu pronaći ljubaznije domaćine od 7600 žitelja Nju Albanija. To je vredan

Ovih dana će naša civilizacija da postigne jedan zanimljiv rekord: broj stanovnika na planeti će da premaši cifru od 7 milijardi. Ljudi koji se ozbiljno bave demografijom i priraštajem stanovništva kažu da će to da se desi u periodu izmedju oktobra ove i marta sledeće godine, ali je trenutno popularno da se za tačan datum uzima 31. oktobar 2011., na dan Veštica, za nekoliko dana od danas. Tada će nas biti sedam milijardi.

Željku Ivanoviću, direktoru crnogorskih Vijesti, upravo sam poslala sledeći mail:

Gospodine Ivanoviću,

Štampana stvar čiji ste suvlasnik i direktor objavila je 21. marta 2009. u štampanom i elektronskom izdanju moj autorski tekst objavljen još ranije, 9. marta 2009, u beogradskoj Borbi i prenet dan kasnije, naravno uz moju saglasnost, u Peščaniku.

Tekst ste objavili bez mog znanja, bez ikakvih konsultacija bilo sa mnom, bilo sa medijem za koji je pisan i bez navođenja originalnog izvora.

Time ste i meni i mojim poslovnim partnerima naneli štetu, a čitaoce doveli u zabludu. I jedni i drugi mogu steći pogrešan utisak da sam pisala za vaše novine - a nisam, niti bi mi to ikada palo na pamet.

Da li je Srbiji bolje nego pre 12. marta 2003. godine ─ između pitanja koje na kraju svoje knjige Atentat na Zorana postavlja Miloš Vasić i dileme kako bi Srbija izgledala danas da je Zoran Đinđić živ, koje je u danu za nama sebi verovatno postavljala većina građana i građanki ove zemlje, priča o političkom nasleđu Zorana Đinđića jedna je od onih tema koje, čak i danas, sedam godina kasnije, Srbiju čine taocem svoje loše prošlosti. U međuvremenu ─ nada da je bolja budućnost ipak moguća (čitaj: uređeno i upristojeno društvo koje počiva na principima i na zakonima) svedena je na minimum, politička scena pretvorena je u otužni buvljak, u patetično šibicarenje i pilićarenje koje sa pokojnim premijerom ima toliko malo veze da čovek ima pravo da se pita i da li je u ovoj zemlji Zoran Đinđić ikada uopšte i postojao?

Mrzim uputstva za upotrebu. Iz dna duše. Zato ih nikada do kraja ne pročitam. Ne čitaju ih ni oni što ih pišu. Ali ovo uz, danas, kupljen aparat za pečenje hleba, me više no obradovalo. Novi kućni aparat, za uspešno narastao hleb, pretpostavlja prethodni seks vlasnika.

Sve je počelo tako što je naš Prestolonaslednik, odlučivši da iskontroliše svoje gabarite (100 kg x 1,98 m), otklipsao u obližnju filijalu

Moja Mamica!

Moja mamica je zelo lepa in tudi zelo prijazna prijazna je. Zelo je imam rad. Ampak nima službe. Ima jo v Beogradu. Dela na radiju B92. Moja mamica lepo riše in rada ima živali. Moja mamica dobro kuha in dela pite, kolače in špagete. Moja mamica rada gleda nanizanko Dosijei X. Moja mamica ima rjave lase in lepo pričesko. to je vse omoji mamici.

Vid je isti kod mamica in jo ima rad. Vid 1.b

(Moja Mamica!

Moja

Nismo same!

Posada Feniksa je kao najteži deo puta opisala poslednjih sedam minuta sletanja na rošavu

Biću kratka i jasna. Nemam vremena. Čekam na kupatilo. Peti dan. Prirodne potrebe i telesne funkcije sam svela na minimum. Vršim fotosintezu, tako najmanje smetam uzbuđenju. U kući je vanredno stanje. Peti dan, drugi produžetak.

Tatina Princeza večeras ima malu maturu. Ovde zvanu valeta. Tim povodom je u kući, već danima, sve podređeno njenim planovima, sumnjama, promišljanjima, probama i hordi vršnjakinja sa kojima se

Sve znam. I da je finansijska kriza. I da šta će mi to. I da već imam tonu, tonu i po. Znam i da me ukućani, a bogami i bliža okolina, gledaju sa lakim podsmehom, kao rovitog pacijenta, koji sa izdresiranim osmehom »Izlečio sam se, jesam majkemi« ide tankom žicom, štiklom nagnutom ka opsesiji protiv koje tableta nema. Najgore je što u njihovim očima sa tri bore osmeha u uglu, vidim navodno razumevanje. Oni kao shvataju kako je meni, jes' im godinama nerazumljivo, ali vole oni mene, neka sam i takva.

Za to vreme ja se krećem korakom lečenog, a neizlečenog bića, koje zlotvori trgovački dovode u neizdrž na samom kraju skoro godišnje apstinencije. Da ne bi bilo nesporazuma, popalili su cakliće i svetliće, kojima ne samo da mame mene, nego će garant da stignu i posetioci iz svemira, koji već danima ne mogu da spavaju od svetlećih perpetuum telegrama, na temu proslave predstojećih potrošačkih praznika.

Žmua još nisam informisala, čekam da zaspi. Onda ću mu tiho, kao sivi miš, saopštiti da se naš život menja iz korenja i usmerava ka komunikaciji sa morskim kornjačama. Možda i običnim. Svejedno. I kitovima. Isto morskim. Kitovi su inteligentna bića, znaće da cene. Ponekad zaista poželim da se sita ispričam sa drvećem, snegom, kamenjem. Obaška sa životinjama. I obožavam pustolije.

U ovom blogu ćemo pomešati žabe i babe zbog njihove povezanosti sa snegom, ekologijom i kebabom.

Kao prvo, moje drugo dete šalje smsove iz sibirskih prostranstava londonskih aerodroma. Princeza je, kao što to princezama uostalom priliči, ostala zarobljena iza sedam šuma, sedam gora, malo mora i metereološkog doživljaja formata zatrpavanje. Zajedno sa njom je i ostatak ovdašnje malobrojne gimnazije, koji se uputio na ekskurziju u bratsku Britaniju, ni ne slutivši da je u paket- ponudu uračunata i najhladnija zima poslednje decenije u ostrvskom kraljevstvu.

Ipak, ako me išta teši u ovoj bajci u razvoju je činjenica da je Princeza deo porodice sa troje dece. Prema mišljenju bez sumnje stručnog savetnika vlade pomenutog kraljevstva, pojave vrlo neekološkog karaktera: