Every sane society allows a certain number of people to deviate.

            Prvo sam prestao da odvozim auto na pranje. Redovi u auto-perionicama, ljudi koji čekaju da bi gubili vreme, žetoni, šmrkovi, vosak u koji su pčele uložile toliko truda, automatizovane četke, vlaga. Kakvo nepotrebno traćenje energije i resursa. To mora da prestane. Pranje automobila je neizmerno tužno.

gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica 

 Nameru Svetlane Slapšak da napiše roman o političkoj dimenziji ljubavi, naročito telesne ljubavi, možemo smatrati samo delimično uspešnom. Njena je priča uzbudljiva i privlačna, a detalji i putopisni opisi antičkih spomenika i grčkih pejzaža efektan su i uspeo vodič na književno putovanje. Ono što neizbežno razočarava jeste to što kao samosvesna, izgrađena i nesumnjivo feministička autorka, Svetlana Slapšak daje jedan u konačnici ipak stereotipan prikaz ljubavnog odnosa, koji se neizbežno završava heteronormativnim životom u dvoje, u egzilu, daleko od umirućih socijalizama i njihovih kasnijih posledica.

Svetlana Slapšak, Škola za delikatne ljubavnike (Laguna, 2018)

dan osmi

            Spavala sam 5 sati. Spoljni svet je nastavio da postoji i bez mene. Više mi ništa nije nedostajalo. Za sve one konektovane ljude, jedna poruka: Svet se neće raspasti ako se vi ne pojavite u njemu. Takođe, ni vi nećete nestati ako se svet ne pojavi pred vama. Zaspala sam popodne, to mi se prvi put desilo. Nije da sam bila umorna, iscrpljena ili slično. Više sam to osetila kao potrebu i kao način da izađem iz sobe, a da ne prekršim pravilo koje sam sama postavila. Jedva da sam osećala bol u leđima. Izgleda da je reparacija nekada oštećenog tkiva pri kraju. Izgubila sam 0.4kg. Vode mi je ostalo.

Svakoga, čini mi se, obeleži neki prizor iz detinjstva. Obično nasilna scena koja potresa  ili obeshrabruje, čije se značenje ukopča tek kasnije, u zrelim godinama. Jedna takva scena odigrala se na peronu železničke stanice Beograd Centar.

            Prokop, nedelja ujutro.

Gde sam bio petog oktobra i zašto nisam bio na ulici? Dobro pitanje, gde sam bio? Bio sam u Avala filmu. Ne, ne glumim, svega mi, pa ono gore se urušavalo još onda. Šta sam radio? Glodao sam letve. Šta je smešno u tome? Istina je, glodao sam letve. Tačnije, radio sam na glodalici. Prost posao. Uzmeš fleksi letvicu sa gomile, gurneš jedan kraj u usta mašine, ona joj oglođe uglove. Izvadiš. Okreneš. Gurneš drugi kraj. Izvadiš. Nabiješ neku plastiku. Zvekneš je čekićem. Kakve letve? Moj rođak je dobio posao da isporuči hrpu kreveta za pandurski smeštaj u Makišu. Pravio sam krevete za policiju. Jebote, bio sam kolaboracionista. Da, sada kada se, s mukom setim svega, ramovi od armaturne žice, napukle fleksi letvice – dušeke nisam video – kakav je to bio krš, takvo nešto samo režim na samrti može da odobri. Moj rođak je prevarant, zato mu je i uspelo da dobije taj posao. Verovatno je dao jadno nisku ponudu (zato je zakidao na plati). Tako nekada malo glođem, pa se smorim i ostavim sve. Izađem iz napuštenog studija Avala filma, gde je bila sklepana radionica, i pustim korak po kompleksu. Dešavalo mi se da se izgubim. Na kraju se organizuje potera i pronađu me, naribaju me i vrate za glodalicu. I popodne petog sam se zagubio? Biće da jesam. Izašao sam da provetrim nozdrve od mirisa radionice. Hvatao sam krivine dok se nisam našao ispred oronulog studija. Ako me sećanje ne vara na ulazu je pisalo Košuta? Koštunica? Kokoš? Kokoška, studio Kokoška. Iza zatvorenih vrata je dopirao glas. Tu me je radoznalost zavela. Zamalo nisam ugazio u mrtvu mačku dok sam prilazio. Preskočio sam nekoliko stepenika i došao do vrata. Naslonio sam glavu na topli crni lim i načuljio uši.

praznine, zagrade i ljudi u uniformama

            Muka mi je od ___________ dopisati po želji. Moram da postignem više. Postignem ništa. Sastružem sebe s patosa, stegnem pesnice i patosiram se. Nemaš pravo da budeš u depresiji. Nisi se dovoljno potrudio. Nisi video sveta. Za to treba sredstava. Radi magarče. Ti si magarac, ja sam mula. Boli me __________ dopisati po želji. Knjižica više ne može preko roditelja. Prestani da kukaš, probaj ponovo. Niko ne želi da patiš. Niko ne želi namerno da te povredi. Niko ne želi da se stvarno razboliš. Otvori prozore da uđe svež vazduh. Udahnem duboko, zadržim dah ___________ dopisati po želji koliko vremena.

neka se istopim / bez sunca/

misleći na tebe

eto

samo to sam htela da ti kažem

i da te pitam,

kakvo je nebo kod tebe?

uvek si tu

i kada nijednog oblaka

Kod mladog biskupa želja za služenjem državi je ipak bila jača od akademskih interesovanja i želje za akademskom karijerom, te se on, po menjanju odnosa moći na dvoru, vraća u službu države, uspešno završavajući posao nivelacije interesa kralja Luja XIII i interesa njegove moćne majke Marije Mediči (Marie de' Medici) što mu donosi kraljevo poverenje, te on uskoro silovito napreduje, kako u državnoj, tako i u crkvenoj hijerarhiji. Kralj ga uskoro nominuje za kardinalsku službu, postavljajući ga istovremeno na mesto svog savetnika, da bi nakon uspešnog služenja kruni u krizi sa hugenotima, postao najpre kraljev ministar, pa potom i njegov „prvi ministar" (1624. godine), odnosno predsednik vlade francuske monarhije. Ovim je Rišelje postao i kardinal i premijer, odnosno sve ono po čemu će kasnije postati poznat, stojeći na razmeđi dvaju svetova, crkvenog i državnog, sintetišući ih u sebi. Tako je rođena legenda i mit o moćnom kardinalu-premijeru koji „državnom razlogu" privodi sve ono što bi potencijalno moglo da bude destruktivno po državu, oličavajući samim svojim ispijenim i oštrim likom, koji se oštroumno smešio sa portreta toga vremena, „državni razlog" čak i samom svojom pojavom.

Napoleon je još za vreme Direktorijuma, već od svojih prvih značajnijih vojnih uspeha u Italiji bio viđen - usled stalnog smenjivanja izbornih uspeha jakobinaca i rojalista što je proizvodilo unutrašnju nestabilnost - kao stabilizator prilika, prvenstveno od strane krupnog građanstva. Stoga je „njegov" državni udar tzv. 18. brimera najentuzijastičnije podržalo upravo krupno građanstvo - ona sintetička sila koja je, obzirom na mesto u društvu, pokušavala da posreduje između sila akcije i reakcije (Revolucije i Restauracije), zalažući se zdušno da revolucija pređe u stabilan poredak, prvenstveno težeći da zaštiti sopstvena imovinska prava. Imućni slojevi, umorni od tolikih prevrata i strahova, tražili su jakog i sposobnog čoveka koji bi ih mogao zaštititi od ponovnog početka revolucionarnog procesa, ali i od povratka monarhije i njene ultrakonzervativne aristokratije koja bi mogla imati sopstvene posedničke zahteve, te su ovog čoveka pronašli u Napoleonu Bonaparti.

Na spoljašnjem planu Dizraeli je „tvrdi legitimista" pronalazeći jedan od prvih državničkih uzora u grofu Meternihu, kome će se približiti kada se ovaj nakon revolucije iz 1848. godine zadesi u političkom izbeglištvu u Engleskoj, vodeći sa njim duge političke razgovore. Kasnije će ga u međusobnoj korespodenciji nazivati „svojim učiteljem", nazivajući ga otvoreno u javnosti „najvećim državnikom našeg doba."

Srpsko društvo u prvim decenijama 21. veka odaje utisak nedovršenog i nestabilnog društva koje tumara kroz lavirinte istorije često završavajući u njihovim slepim ulicama. Posvađano iznutra, podeljeno prema spolja, izloženo i iznutra i spolja „ratu svih protiv sviju", bez bazičnog poverenja između različitih delova društva, ima sve razloge da brine za svoj dugoročni opstanak.

Te 1975.U ondašnjoj Jugi se pristojno živelo. Radnička klasa je išla na more. Jugoplastika je štancovala „japanke“, i šlaufe. Jugoton je štancovao ploče.Radio Šabac je emitovao želje slušalaca, naravno ako prvo uplatite određeni iznos. Česi su donosili dušeke na naduvavanje i pumpe za iste.Čehinjice su bile lepe ali su ih roditelji držali „na kratko“.

Ko god je od osvajača, okupatora, zavojevača, vojski svih fela u prolazu prošao ovim delom balkana ostavio je trag. Nekad ,kao pas koji samo zapiša, nekad ostavivši beleg u kulturi ovog naroda.

I tako stotinama godina.

Siguran sam da će tako biti i ubuduće.Uvek neko mora da prođe baš ovuda jer mu je to najkraći put... Do negde.

Svi  bi da nam nametnu svoje civilizaciske matrice. Naša civilizaciska matrica još uvek je u zametku, nikako da nađe svoj put.

Lako bi bilo da se priklonimo zapadu ali istok nas jebe očekujući da im budemo verni po nekakvoj