Vinsent 

            Tako sam jednom pukao od smeha kada me je jedna drugarica/bivša devojka upoznala sa Vinsentom Šojićem. Lik me je verovatno instant zamrzeo. Odličan slikar. Sin kamiondžije koji je emigrirao u Kanadu. Na pola te žurke hteo sam da odem kući.

            Poslednje tri godine živim u centru. U leto sve vrvi od turista. U zgradi je hostel. Oni tu žive nekoliko dana pa odu. Ne želim komplikacije. Nikada nikoga ne bih prebio. Dobro, sebe ponekad. Nemam što se kaže nacionalni sentiment. Ali imam sentiment.

            Hodnici odzvanjaju kao da smo u praznoj bolnici. Čujem povremeno kako ih spopadaju, sadisti prokleti. Mene nikada ne pomešaju sa strancem ali jedva čekam. Kada me ushićeno pitaju domicilni radoznalci ’Where are you from?’ spremam se da kažem: I’m from… Sick.

drogiranje je bolje u društvu

            Ima li šta logičnije nego da nabaviš dosta psihoaktivnih supstanci onog dana kada si dao otkaz? Znam sebe, slab sam. Malo esida, pečurka ili dve i ket trave. Zvuči kao veganska salata. Prestao sam da jedem sisare. Ništa od astralnog putovanja. Osećao sam se kao da me je neko prebio i da sam se pri tom još upišao u gaće od batina.

tri pesme iz distokične zbirke 

Пре него што сам дошао у Србију читао сам занимљиву књигу о овом делу света, под називом „Тигрова жена". Кад човек овде живи увиди да су апсурди књиге много чешће истинити него што се мисли.  Књига се, додуше, не бави склоношћу српских власти да избегне одговорност и пребаци је на некога другог. Али то је, на жалост, одлика

Rišelje i njegovo osnivanje Francuske akademije će potvrditi jedno pravilo koje će važiti u svim vremenima i koje ćemo moći primeniti u ocenjivanju formata nekog nekog državnika uopšte - što će neki državnik biti većeg formata, biće sklon da oko sebe okupi ljude jednakog formata iz drugih oblasti; nauke, umetnosti i uopšte oblasti vaskolikoga stvaranja, u nekom nekspliciranom pravilu „društvene sile teže" čija će gravitacija voditi do grupisanja inovativnih i kreativnih umova jednih uz druge, kako bi mogli poslužiti zajedničkom cilju. Jednostavno govoreći, svakog državnika i političara uopšte, moći ćemo da ocenimo po kvalitetu saradnika kojima se okružio, kao i po procvatu raznovrsnih društvenih oblasti tokom njegovog vladanja. U tom smislu se može reći da je „svetovni kardinal" Rišelje, od samozatajnog i tihog Di Tremblea kao „sive eminencije" poretka, preko niza drugih saradnika, koje je, mora se reći, kandidovao uglavnom iz tajnovitih crkvenih redova, stvorio pouzdanu elitu države, nadograđujući je umetničkom i naučnom elitom okupljenom u Francuskoj akademiji (čija je prva svrha trebala da bude zaštita francuskog jezika, a time i francuske kulture, čime se Kardinal ne ukazuje samo kao tvorac moderne francuske nacije u političkom, već jednako tako i u kulturnom smislu).

Šansu koja mu se ukazala Bonaparta maestralno koristi nizom uspeha na bojnom polju, koji veoma uvećavaju njegovu popularnost u metropoli i uopšte širom Francuske. Sve vreme ove faze u kojoj je iz dana u dan bivao sve popularniji, on se, izvlačeći pouke iz pada jakobinaca, svestan da vreme traži sintezu i stabilnost, upinjao da balansira između različitih revolucionarnih krila, držeći se sada podalje od radikalnih krila revolucije koja su pokušala da zbace Direktorijum u tzv. „zaveri jednakih" u martu 1796. godine, što im nije pošlo za rukom.
No, Bonaparta se ne približuje ni restauraciji i rojalistima, pazeći da ne prekorači naglo granicu između Revolucije i Restauracije, vešto gađajući aktuelni „srednji vektor" vremena, odnosno ishodišnu rezultantu među suprostavljenim silama akcije i reakcije.

Za vreme Bonapartinog boravka u Egiptu stvari se u metropoli komplikuju na unutrašnjem planu jer jakobinci ponovo pobeđuju na izborima u aprilu 1799. godine, a u međuvremenu je Francuska širom Evrope pretrpela niz poraza u ratu protiv druge protufrancuske koalicije evropskih monarhija. Popularnost Direktorijuma je usled svega toga bila veoma niska, te Bonaparta odlučuje da je vreme za akciju kojom bi sebe predstavio kao stabilizatora prilika i faktički preuzeo vlast u zemlji. U pozno leto 1799. godine se vraća iz Egipta u metropolu na svoju ruku, bez eksplicitnih pisanih naređenja za takav čin (Direktorijum ga je preplašen pred mogućnošću spoljašnje invazije i sâm mislio pozvati, ali ova naređenja nisu došla do njega).

misao

    Brža od svetlosti.Ubojitija od mača.Jača od čelika.Krhkija od stakla.Nežnija od oblaka.

    Misao je pokret u baletu, trag vajarskog dleta, ton odsviran na violini. Ona se javlja u sudaru boja na slikarskom platnu, prvim crtežima na zidovima Altamire u obliku ribolikog stvorenja iz Lepenskog Vira na obali Dunava.

Sirinićka Župa. Enklava na jugu Kosova. Dvanaest hiljada pravoslavnih Srpskih duša okruženo Albanskim selima sa svih strana. Jedna lepo uređena crkva i strah.

Tamo smo se zaputili moja drugarica Cica i ja sa ekipom televizije Beograd za uskrs 2006 godine.

Dobri moji.

Sedim i gledam je pravo u oči.  I ona mene gleda. Ne skida pogled. Na radiju neka tiha muzika. Ja pijuckam svoje omiljeno piće,rakiju od dunje.

Pravim se da je ne primećujem. Ne vredi. Ona bi da se druži sa mnom. Do trećeg pića bila mi je odvratna. Sad mi je čak i simpatična.

Sleće mi na ruku a onda i na lice.Šta je to što je vuče ljudima?

Pažljivo je gledam.

Sećam se jedne SF priče koju sam čitao kad sam bio mlad.

Prepričana u grubim crtama  glasi ovako.

Genijalni naučnik je napravio vremensku mašinu,teleporter.Ta

Bože kako me ponekad nervira ta kuja.Svi kažu-kako je pametna. Pa jel to pamet da otvara sve kvake na vratima i ulazi gde hoće a ja moram posle da izmišljam kako da je sprečim u toj nameri.

    Ulazi moja ćerka Margareta pre neki dan u kuću blago šokirana.

Kaže „Znaš tata danas su me srela dva dečaka ,prvi ili drugi osnovne , i zamisli rekli su mi –Dobar dan“.

Kod nas u Bavaništu često nestaje struja. Taj slučaj bio je i danas.Nestalo je struje oko 11 sati. Zvao sam dispečera u Kovinu i pitao;