Sa High Spiritom smo godina radili zajedno u emisiji Ritam srca All stars na radiju B92. U jednom trenutku je postojala ideja da mu se ograniči ulaz u zgradu B92 na Novom Beogradu – pošto ostavlja tragove obuće na (sveže okrečenim) zidovima i mnogo štampa (printove motora). Ipak je pobedila različitost i tolerantnost. Đorđe Dinić a.k.a. High Spirit čije džinglove i dalje možete da čujete na radiju B92 već godinama živi po raznim Kenjigradskim rupama. Marka Žvaka ga je pronašla u Prihvatilištu za odrasle i stare osobe u Kumodraškoj ulici u Beogradu gde je odlučio da prezimi i iznese svoj stav po pitanju ishrane i ostalih gorućih tema beogradskih beskućnika.

 http://markazvaka.net/

“Ko drži ovu zemlju? -Pioniri!”

или

Од бараке до Барака

Не рекох ли ја  једном колеги да ће, некад,  неки мој друг  да буде оно што је тада био његов?

Недеља, тачно половина периода између два изборна круга мајских председничких избора ове године. Кренуо у продавницу. Треба да пређем малу бочну уличицу. Бацим поглед ка обданишту и видим гужву испред једне од последњих барака Старе радничке колоније.

2. septembar: Japanski feri

U Japanu je sve dobro organizovano i precizno funkcioniše, pa nisam ni sumnjala da će tako biti i sa ukrcavanjem na feri. No, ovoga puta ta već poslovična japanska tačnost nije mi išla naruku, pošto je po rasporedu, trebalo da uđem na feri tek u 4.30 h ujutru; da sam pešak, već od 2.15 h mogla bih da se ispružim u svom krevetu ili da se banjam u onsenu...

Uvreženo je mišljenje da rituali, kao jedno od osnovnih vezivnih tkiva zajednice, predstavljaju stvar prošlosti. Ipak, možda stvari stoje i nešto drugačije. I možda smo upravo sada mnogo više nego ikada i izloženi nečemu što funkcioniše po sličnim principima, prilagođeno, između ostalog, mnogo većim grupama ljudi i novim medijima.

Ako građani Srbije nisu motivisani da u većem broju izađu na izbore, šta bi ih motivisalo da izađu na ulice?

Na izbore većina ljudi ne izlazi, iako se tom prilikom potroše čitavi milioni na PR i medijske kampanje sa jednim jedinim ciljem - da nas motivišu da tog dana glasamo. Stranke tada podižu nekomercijalne kredite kod komercijalnih banaka u državnom vlasništvu, ministri i opštinari agresivnije zajašu "svoja" javna preduzeća i državne medije, privatni korisnici državnih subvencija subvencionišu troškove stranačkih kampanja, a redovni dobitnici javnih tendera džentlmenski doniraju po koju šušku u kešu (već prema ostvarenim prihodima). U toj sivoj zoni, stranke prikupe pravo bogatstvo na načine koje ni Agencija protiv korupcije ne stiže da mapira. Naravno, povrh toga, naše stranke ogromna sredstva dobijaju sasvim legalno i transparentno - direktnom dotacijom iz državnog budžeta.

Svi ovi, kako "kreativni" tako i legalni, prihodi naših stranaka i njihovih funkcionera vode do jednog jedinog nepresušnog izvora, a to je - naš novčanik.

USPON I PAD KNJIŽARA

Pre deset godina prijateljica koja se iz Beograda udala u Smederevo (manji grad blizu prestonice),  jer je izabranik njenog srca tamo posedovao neodoljivo potkrovlje, pogodno za svijanje luksuznog gnezda, pomislila sam kako je imala sreće što dobija gotov dom. Ipak, nakon što ga je opremila dizajnerskim nameštajem, a u ogromno kupatilo montirala đakuzi + tuš kabinu, rodila slatko detence i prošla euforiju poseta rođaka i prijateljica iz Beograda, koji su se svi odreda divili PROSTORU, pala je u duboki očaj. Mi odavde nismo razumeli zašto.

Na Limu, Drini i drugim rekama povremeno zavlada jedno zlokobno stanje duha među ribolovcima, oličeno u grozničavoj, agresivnoj i razornoj zaslepljenosti i isključivosti, usmerenoj protiv velikih vranaca (kormorana). Javno traže od lovaca da ih potamane. Jedan prostodušno kaže u kameru: “mi ne želimo da ih uništimo, nego da ih nema.” Na pominjanje kormorana, pecaroše kao da hvata napad neke đavolske posednutosti – izbezume se, škrguću zubima, iskolače oči, pocrvene (neki preblede), teško dišu, postaju krvoločni i nasrtljivi. To ih hvata u talasima, kao delirijum malarije. Kad se učini da ih je prošlo, vrati se u još težem obliku.

Lepo zvuči kada te neko pozove da dođeš na bilo kakvo slavlje. To u našem (srpskom) smisli ne znači samo da ćete da idete negde da se nakrkate, obično je to nešto više. Neko vas se setio i taj mali znak pažnje se uvek ceni. Tako je i na zapadu, abr sam ja mislio tako. Kod nas u otadžbini se nikad ne pravi pitanje ko će šta i koliko da plati, ako se ima para onda se ide na piće, ako se ima više onda u kafanu na roštilj.

Kao studenti mi smo uvek bili za prvu

Iako nismo znali kakva je farma još uvek, samo saznanje da smo ponovo došli negde u vukojebinu da beremo jagode nije baš oraspoložavajuće uticalo na nas. Drugim rečima prvih nekoliko dana smo bili kao popišani, narodski rečeno. Jedna od najgorih stvari je bilo što nemaš vodu i WC u našem bermudanu nego za sve moraš da ideš 100-150 metara. Nego šta je tu je, naš bermudan se nalazi na samom kraju kampa, tako da smo tamo bili Srbi u ćošku. Iako bermudan nije imao elementarne uslove za život, bio je u mnogo boljem stanju nego ostali tako da za to nismo mogli da se požalimo.

Šta da kažem, što brže bereš više ćeš da nabereš. To nam je sada glavno načelo. Jagoda i nema mnogo negde oko 30-40 hektara ali polako stići će još posle. Svi se držimo i beremo polako, tačnije neko brže a neko malo sporije. Cenić je i dalje na začelju ali ovo nam je tek početak na novoj farmi pa se to sada i ne primećuje. Meni i Pavlovića i dalje seru redovi. Šta da kažem bitna je tehnika, nemože svako brzo da bere jagode to je bre umetnost.
Još

Pre dve godine negde oko ponoći zaboleo me je stomak, ali onako momački. Bol je popustio 18 sati kasnije kada sam otišao na «Astronomsku novogodišnju noć» koju svake godine organizuje AD «Novi Sad». Iz opreza tamo ništa nisam pio i ništa jeo iako je bila i jedna torta i to baš neka jako dobra, kupila ju je profesorica Prodanović. E ona mi je ostala i danas sveža u pamćenju. Mislim, ta torta, profesoricu dobro znam od ranije.

Dobro, sledećeg meseca utvrde meni lekari da imam kamen u žuči. Opa, pomislim ja, a doktorica mi reče da idem kod hirurga da se dogovorim. «Šta da se dogovorim!?» zgranem se. «Pa kad će da vas operiše». Operiše?!!!! Uffff.

Sve sam se nekako nadao da može to da se reši i nekim drugim medicinskim trikom, da može nekako to kamenje da se razbije tromblonskim laserom ili čajevima, rakijom, bilo čime. Ali jok, mora, kaže doktorica, nožem.

Da ne razglabam, prošla je čitava godina od kako sam se sve lepo dogovorio sa hirurgom, ali nikako da stignem na red. Te im se pokvarila bušilica, te se istupio nož, te su bili godišnji odmori, te su negde zaturili broj mog telefona i tako ja doguram do sledeće Astronomske novogodišnje noći. Negde još dok su se ljudi okupljali pitao Nikola Božić iz Petnice, kako sam, kako zdravlje i tako to i ja mu rekoh za operaciju. Jao, kad je to Nikola čuo sav se ozario pa je dozvao profesora Mrđu. Reče mu, «Je li Mrđa, šta ćemo mi da radimo kada Saša umre?» Pokušao sam da ga odvratim od takvih misli, ali on ne sluša, nego sve izmišlja neke varijante. A i Mrđa se uhvatio toga pa njih dvojica počeše da planiraju. Te mogli bi ovo, te mogli bi ono. Ja mlataram rukama pokušavajući da ih odvratim od mračnih im misli, ali oni uopšte ne slušaju. Oči im se zažarile od silnog uzbuđenja i navale ideja za slučaj da se upokojim.

Увалили споредне премисе. Да. 

Уместо питања - А како је могуће да постоје било какви и било чији преговори око тога да ли ће се закон применити? - успешно су се последњих година овде утуриле теме зване  - Ко преговара, ко подржава преговоре, зашто преговори, шта кажу ови а шта они о преговорима, где је доручковала пре преговора госпоја x, где је доручковао господин y, чија тетка је пре десет година пржила јаја на око, а чија пре четири, шта се десило на вашару у несмемодакажемо којем месту у ужој Србији, има ли бува у вашарској кутији шибица..? Код нас, у Србији, изборни закон, Устав, оповргава или одобрава група грађана чији су чланови из редова странака опозиције и странака власти? Па, лакше је да играмо клисцерице. Мање кошта, краће траје, забава искрена, резултат јасан и непоколебљив.

Sa kapricima se u Bosni može ići u nedogled ali niko iz toga nije izašao srećan. Biće zanimljivo videti lica posle sutrašnjeg referenduma o Danu RS.

A sva zbivanja oko tog referenduma, kao i mnogo puta pre, pokazala su se kao bizarna i tragikomična.

Pre dva dana predsednik Srpske Milorad Dodik sastao se u Moskvi sa ruskim kolegom Vladimorom Putinom. U razgovoru je, prema Dodikovim rečima, “dokazano prijateljstvo