Poštovani gospodine Selakoviću,

 

najpre da Vas pozdravim i poželim uspeh u radu.

Takođe, ovim otvorenim pismom želim da Vam uputim reči podrške za odluku da upravi opštine Novi Pazar naložite uklanjanje table posvećene kvislingu Aćifu Hadžiahmetoviću - Aćif efendiji, sa rokom od 30 (trideset) dana. 

Na taj način ste na samom početku svog mandata jasno demonstrirali svoje antifašističko opredeljenje i nepristajanje na rehabilitaciju kvislinga i kolaboracionista.

Ironijom sudbine (čitaj: sprdnjom istorije) 25 godina nakon tzv. VIII sednice i 10 godina posle bekstva iz Srbije, ovdašnja javnost je zahvaljujući "Njujork tajmsu" najzad saznala gde se kriju Mirjana Marković i njen sin Marko Milošević. Nadomak Moskve, u  borovoj šumi, nalazi se elitno naselje Barviha, rusko Dedinje. I u njemu, između ostalih, ušuškane dve vile. U jednoj živi Mirjana Marković, a u drugoj Marko Milošević.

U istoriji Srbije, kao i u njenoj savremenosti, postoji jedna zanemarena kategorija tragičnih junaka, žrtava zavere životnih slučajnosti i zlokobnih političkih okolnosti. Radi se o ženama, gubitnicama - suprugama ili vanbračnim partnerkama osoba koje su ubijene u političkim atentatima. Dubina i razmere tih intimnih tragedija neizmerljive su, između ostalog i zato što većina naših udovica ne doživi namirenje pravde, sudsku osudu ubica i nalogodavaca zločinačke likvidacije njihovih ljubavi.

Nekako se namestilo da najnovija emisija "Mućni glavom" bude baš 23. novembra, na 11-godišnjicu neprekidnog emitovanja na talasima Beograda 202. Jubilarno izdanje imalo je posebne goste, braću Nikolić, Vladimira i Nenada, pokretače i vlasnike našeg najvećeg portala za web trgovinu LIMUNDO.

I Vlada i Neša su rođeni tokom lepih osamdesetih. Na sreću, ratne devedesete su proveli u Berlinu.

Već godinama jedna Srpkinja, Brankica Stanković, jedna Hrvatica, Vedrana Rudan, jedna Bošnjakinja, Aida Ćorović, jedna Crnogorka, Vanja Ćalović, svojim javnim delovanjem nastoje da ovo parče Evrope učine podnošljivijim, da ne kažem pristojnijim prostorom za život i za rad.
Na žalost, u tom plemenitom i hrabrom poslu, one su osuđene na prokletstvo usamljenosti, izopštenosti, ugroženosti, upućenih pretnji čak do likvidacije, donkihotovskog sindroma, i to pre svega u sopstvenoj sredini, dakle u Srbiji, u Hrvatskoj, u Sandžaku, u Crnoj Gori.

Srbi sa severa Kosova mrznu se na Jarinju u protestima za koje svi, uključujući i njih, znaju da su uzaludni.

Ivica Dačić sa knedlom u grlu putuje u Brisel na još jedno gutanje živih žaba koje će mu servirati Ketrin Ešton, a na radost i polzu Hašima Taćija,  posmatrača. 

A gde je Predsednik i gde je Platforma?

Godinama smo slušali bivšu opoziciju kako bivšu vlast optužuje za izdaju, političko i diplomatsko tumaranje, nesposobnost da stvori i sprovede jasan plan za rešavanje kosovskig čvora.

Budući da sam u nekoliko navrata o tome pisao, a da je juče, ipak, Vlada Srbije sa ovog dokumenta skinula oznaku tajnosti, mislim da je bitno da se ovaj dokument pojavi i na Blogu, u integralnom obliku.

 

Da kažem samo da meni kao laiku Platforma liči na pokušaj da se Kosovu "ugradi" malo Kosovo u ustavno pravni sistem, i da je teško poverovati da će ovo proći kod onoga što se kolokvijalno zvoe Međunarodnom zajednicom. Na pravnicima je da tumače koliki je manevarski prostor dat pregovaračima, a na političarima da definišu šta su krajnji dometi a šta crvene linije.

Dakle, tekst Platforme za Kosovo:

Mučio sam se noćas pokušavajući da nekako u tekst bloga uobličim ovu petooktobarsku smešu osećanja. Mučio se i odustao. Lete misli na hiljadu strana, svaki je segment naše današnjice za poseban blog.  A nikako da te misli slože u nešto jasno i konzistentno. 

I onda vidim da, kao i obično, život to sklopi i sačini baš kako treba. Dakle, evo priče o bagatelisanju slobode, sirenskom zovu demagogije, prednostima uravnilovke nad tržištem. O precenjenostii demokratije koja se ne maže na hleb. 

O tome kako zmija grize svoj rep.

 

 

Divljačke metode koje su Branislav Peranović i nasilnička bolumenta njegovih poslušnika / batinaša koristili  u takozvanom "Rehabilitacionom centru Crna Reka" dobili su sinoć svoj tragičan epilog. U ovom trenutku treba postaviti pitanje odgovornosti za ovakav krvavi čin, budući da on prevazilazi odgovornost pojedinca, u ovom slučaju osumnjičenog Peranovića. Da li su za ovo odgovorne institucije koje su u čitavom procesu oko Crne reke  bile preblage i neefikasne, te koje su na koncu odredile da nema potrebe da optuženi Peranović bude pritvoren i tako dozvolile da čovek nesmetano nastavi sa svojom nadrilekarskom, nasilničkom i korumpiranom praksom lečenja zavisnika?

З.Ђ. је био политички дисидент, философ, визионар, идејни носилац и протагониста демократске епохе, револуционар, прагматичан државник, талац субверзије политичких партнера и дифамације од стране инструисаних медија, и на концу, мученик и жртва идеолошког талога срушеног режима и његовог криминалног миљеа.

Svakim putem i vremenom,
strmekom i uzbrdice,
svakim hirom ili nuždom,
nagonjen je nemilice

Sve od pada onog zida,
za Slobinog celog vakta,
dimio je polje vida
i hitao u dva takta

U sto rupa je upao,
i sto džombi prešao je,
svaki benzin je gutao,
ulje staro mešao je

Autor: Rodoljub Šabić
Može izgledati da jeste, ali nije digresija započeti tekst o jednoj odredbi Krivičnog zakonika jednim „neozbiljnim" pitanjem - Možete li da zamislite da odete na spavanje kao pripadnik jedne nacije, a probudite se kao pripadnik druge?
Veoma teško, zapravo nemoguće, zar ne? Razume se, ne zbog toga što je sporno da li svaki čovek može promeniti svest o sopstvenoj nacionalnoj pripadnosti. Može, naravno. Stavovi o tome odavno su evoluirali, od ultrakonzervativnih po kojima je ta svest objektivno determinisana, zadata i nepromenljiva, do savremenih po kojima je ona, pre svega, stvar subjektivnog osećanja. Ali nesporno je da svest o pripadnosti nekoj nacionalnoj skupini čovek formira sam, i da je ne formira i ne menja ni lako, ni brzo.

Autor: Rodoljub Šabić

Ovih dana javnost je saznala za jedno zanimljivo rešenje republičkog inspektora za puteve. Zaista vrlo zanimljivo, s puno razloga, bez sumnje.
Inspektor je rešenjem naložio JP Putevima Srbije da hitno zaustave saobraćaj na izgrađenoj deonici druge trake puta Batočina-Kragujevac, da ograde i saobraćajnu signalizaciju poruše i uklone, kao i da put vrate u stanje pre bilo kakvih radova. Reč je o deonici na kojoj su sagrađene dve saobraćajne trake u dužini od 4,6 kilometara, nadvožnjak preko pruge dug 81 metar, most preko reke Lepenice dug 71 metar, kao i „petlja" dužine 1,1 kilometar sa svim pratećim elementima, što je koštalo oko 550.000.000 dinara novca obezbeđenog iz Nacionalnog investicionog fonda.

Autor: Rodoljub Šabić

Nedavno su novinarska udruženja Srbije, zajedno i UNS i NUNS, protestovala zbog toga što nisu usvojeni njihovi predlozi za Nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije koji se odnose na javnost podataka o glavnim finansijerima i oglašivačima u medijima.

Prilično je „zanimljivo“ da protest novinarskih udruženja nije naišao na širu podršku novinara odnosno medija. Naprotiv, medijski publicitet bio je vrlo, vrlo  skroman.

„Zanimljivo“ ili indikativno, kako god hoćete, mislim da je protest bio vredan veće pažnje. On u svakom slučaju, pored ostalog, podseća na jedan veoma važan fenomen. Na „snažno“ prisustvo državnih organa ili funkcionera koji njima rukovode u našim medijima. Što samo po sebi naravno nije problem, čak je i logično kad pažnju medija privlače svojim aktivnostima. Ali što sigurno može da bude problem kada za tu pažnju plaćaju.

zato, da polako spremim vojsku slika koja će,
kada dođe, poraziti paralizu od straha i možda bola
da mogu slobodno da volim i koga nema baš sada i baš ovde
čak i nekog ko je prvo davao i davao pa onda deo ubio i odneo
da uspostavim apsolutni red među ljudima i njihovim pečatima u mojoj glavi
da ih poređam, odredim im snagu, sjaj i značaj,
da znam od koga sam i kome sam i da konačno formulišem
što verujem da je bilo i što verujem da je moje.