TRABANT

bolid1

Jednom i ja da budem prvi.

Odlincno, ali, stvarno odlicno! ;-)

srdjan.pajic

Jel to samo zbog rimovanja, ili stvarno može trabonja da se uvalja za 500 evra? Duboko sumnjam, ali, reko, bolje da pitam.

Mi smo našem trabonji lepili svećicu za blok motora, superlepkom, jer je oblajznuo navoj, kad smo je čistili. I to na delti Dunava, to jest na samoj obali Crnog Mora, gde smo išli na klizanje. 1. Januara, 1998. I tako sa zalepljenom svećicom proveli skoro nedelju dana na putu i vratili se u Beograd. Posle je majstor za Trabonje morao da zameni kapu motora, jer, naravno, nije mogao od odvrne svećicu.

antioksidant

ili stvarno može trabonja da se uvalja za 500 evra?

nigde nije rekao da su pravih 500 eura

srdjan.pajic

benevolent

Ја сам сахранио два. Први је био "лимузина", пунолетан, возачка врата нису смела да се отварају, јер би испадала, нисам имао анласер (електропокретач), па сам морао да замолим некога да ме 3-4 метра погура да бих упалио.

Inače, onaj majstor koga sam gore pomenuo, je svake godine išao na more, sa porodicom, u dakle, porodičnom trabantu. I uredno je nosio kompletan rezevni motor i alat (koji se podrazumeva). Valjda da se ne zajebava da popravlja na moru, nego prosto zameni motor. Što je spaslo drugara i mene, kad su nam zapekli klipovi negde na Sinjajevini. Odvuklo nas do Kotora, srećom uglavnom je sve nizbrdo, pa je drugar skoknuo do Ulcinja, našao majstora na plaži, otkupio taj rezervni motor, koji inače stane u ranac, vratio se u Kotor i zamenio naš, sagoreli.

A jedne godine smo na aerodromu pokupili neku Brazilku (), vodili je da pećinari sa nama. I negde na Ibarskoj magistrali nam se raspadne ventilator (trabant ima vazdušno hladjenje, tako da je ventilator jako bitan). I to se tako raspao da ni sav superlepak koji smo imali u kolima nije mogao da ga zakrpi. Okremo ćaleta na telefon, on skokne na otpad, kupi ventilator, dodje do nas i mi to, na oduševljenje Brazilke, lepo zamenimo. Jeste da smo izgubili nekoliko sati u jarku pored Ibarske, ali smo put nastavili i sve se lepo završilo, uz neuobičajeno mali broj dodatnih kvarova.

zovitemegrunf

srdjan.pajic

Nebojša Milikić

za mene je najzagonetniji kvar bio zagusenje (uljem i prasinom) rupe na poklopcu rezervoara. Odjednom, na sred Homolja, motor ne radi, sta je, kako, ispade da se, ako ta rupa nije otvorena, stvara vakuum u rezervoaru i gorivo ne moze da istice...

Da, da, nema pumpu za gorivo, nego funkcioniše "po principu gravitacije" (ko da ga je Grunf pravio), to jest vakuuma, kao na jeftinim motociklima. To je ustvari dobro, jedan deo manje koji može da crkne, pa da mora da se popravlja u terenskim uslovima.

Inače sam za tog trabanta (vlasništvo drugara sa kojim sam nekad putovao) napravio elektronsko paljenje, i bez lažne skromnosti, moram da kažem da je to jedini deo koji nam nikad nije crkao. Samo što smo umesto onog davača sa Halovim efektom, u razvodnoj kapi, koji je poznat po crkavanju, ugradili optoelektronski senzor - improvizovan od para LED/fotodioda, iz 3.5" flopi diska. Tako da čim nema mehaničkih delova, nema šta da crkne.

A kad sam emigrirao, 2000-e, taj moj drugar je insistirao da u Budimpeštu (na avion) idemo Trabantom, kojim smo toliko toga zajedno prošli. I negde kod Subotice smo, usred noći, morali da menjamo bobinu*. Srećom da smo uvek nosili krš rezervnih delova u kolima, za nedajbože, pa smo naravno imali i rezervnu, skoro novu. Zamalo da zakasnim na avion.

*EDIT: Nakon što smo prvo pogrešno dijagnostikovali da nam jedna od svećica ne radi, pa je zamenili (srećom te nam navoj nije oblajznuo - kupili smo drugaru moment-ključ, da ne zapinje ko sivonja). Bobina nije skroz crkla, nego je samo krenula da zajebava, a to liči na lošu svećicu.

Djecace, na dobrom si putu. Mozda za nekoliko desetleca i ti dobijes fan club<-LINAK!

srdjan.pajic

zovitemegrunf

Djecace, na dobrom si putu. Mozda za nekoliko desetleca i ti dobijes fan club

Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti .

Ok, evo onda još jedna anegdota.

benevolent

Ха, ха, ха, а свиње сте отерали са доручка....

srdjan.pajic

Nebojša Milikić

A evo jos jedne. Vozim ja trabant Ibarskom i negde iza Ljiga, na onoj od retkih pravih deonica, uzmem da preticem neki kamion. Ja malo brzi ali on ubrzava. Iz suprotnog smera nema nikog. Ja pun gas, on pun gas. Na sred sam kamiona, ni nastaviti ni vratiti se. Iz suprotnog smera dolaze kola. Ja stigo nekako do kabine kamiona i nikako da ga preteknem a on dilea ne usporava. Kola se priblizavaju. Vidim parking sa leve strane. Usporim, zakocim i skrenem na taj parking, stanem nekako. Eto, nisam ga prestigao ali nisam ni odustao.

Sjajna ilustracija jedne od glavnih (skrivenih) prednosti Trabanta - natera vlasnika da misli "outside the box". A osim toga, zahvaljujući ovim mnogobrojnim kvarovima, čovek ovlada ne samo osnovama automehaničarskog zanata, nego i širokim spektrom drugih disciplina, i njihovih kombinacija, pogotovu ako je prinudjen da se snalazi u okruženju u kome nema pristupa ovlaštenom serviseru ni preventivnom održavanju.

A i socijani i moralni aspekti umeju da dodju do izražaja. Evo, odma primer:

1996, neki 30 Decembar, recimo, vozimo se nas dva drugara i jedna drugarica, trabonjom na more, sa idejom da ronimo za Novu godinu (ja sam tada još bio samo mali od palube, onaj što vuče boce, jer nisam umeo da ronim, ali svejedno, išao sam na more). Znači, bili smo puni opreme, alata, hrane, usput smo mislili da ćemo verovatno i u neku pećinu da udjemo, pa smo nosili i speleološku opremu. Uglavnom, stegla ciča sima, napadalo snega, mi se polako kotrljamo u sred noći, na putu nigde nikog. I negde iza Valjeva, na jednoj malo oštrijoj krivini skliznemo sa puta, u jarugu pored. Trabonja se nije prevrnuo, samo se opasno nagnuo na jednu stranu i zaglavio u smetu dobokom skoro metar.

Izmigoljimo se nekako svi kroz jedna vrata, sagledamo situaciju, i vidimo da nam se sprema dugotrajno kopanje. Na putu nema nikog živog da nam pomogne, a i put je...onaj kojim se redje ide. Ništa, pojedemo po sarmicu i parče pite sa sirom, ašovče (ono vojničko) u ruke i polako krenemo da kopamo. I posle samo par minuta, kroz izmaglicu i sneg koji je sve jače vejao, vidimo da nam se približava neko vozilo. Iskočimo na put, mora da smo izgledali ko saskvači, kad ono, kamion za čišćenje snega! Miško stane, mi mu objasnimo situaciju, izvučemo statičko uže iz gepeka, vežemo trabonju za kamion i on nas lako izvuče iz jarka i vrati na pravi put. Tu se zahvalimo čoveku, pozdravimo, i krenemo da pakujemo stvari za nastavak putešestvija.

I dok smo tako radili, primetimo da kamion za čišćenje snega ne odlazi. Obratimo pažnju, i vidimo da majstor petlja nešto oko rezervoara za vazduh. Dodjemo do njega, da vidimo u čemu je problem, i ispostavi se da mu je puklo crevo za vazduh, što znači da mu ne rade kočnice ni drugi sistemi na kamionu koji koriste komprimovani vazduh. On je to pokušavao da popravi izolir trakom, ali kako je bio neki žestok minus, crevo se zaledilo i traka nije mogla da se zalepi, i lomila se od zime.

Znači pay-back time. Otpakujemo ponovo mi naš alat, izvučemo mali gorionik na gas i neku specijalnu samolepljivu traku, najverovatnije iz NASA programa (svašta je moglo da se kupi na buvljacima u to vreme). Skinemo mu to crevo, gorionikom ga polako ugrejemo, osušimo, i zalepimo. I čovek se nama zahvaljivao više nego mi njemu što nas je pola sata pre toga izvukao iz jarka.