Grad traje, troši svoje vreme, korača kroz dane i godine davno zacrtanim stazama, trpi i podnosi događaje koji mu nekada ne idu u prilog, sputavaju ga, zaustavljaju ali to koračanje se ne može prekinuti ma šta nasilnici ili oni bez razumevanja gradskog bića i koji misle da mogu sve promeniti ne gledajući započeto od nekih koje su zamenili na mestu gde se odlučuje. Ma šta oni, ti nerazumnici

Beograd je u proteklih sto i još malo više godina bio u vlasti kneževine, zatim kraljevine, bio je okupirani grad, onda su ga osvojili komunisti koji su svoja načela sprovodili u početku rigidno a onda, kad su se ustoličili i pogrešno zaključili da tu ostaju do kraja sveta što ih je i načelo, počeli su da ista načela sprovode u olabavljenoj formi ali bez obzira na sve, ostavili su ovde značajan trag koji se ne može zanemariti i o urbanoj matrici kada se govori,o sadržajima i arhitekturi, posle je bilo vreme socijalizma gde je raspodela dobara bila prihvatljiva za narod, i najzad u protekloj deceniji ili dve grad je osvojila demokratija ali, mada u kratkom periodu, u veoma različitim formama. Svako je od došavših na vlast donosio svoje misli i namere i gorljivo o tome pričao tvrdeći da će ako se to primeni nastati nešto slično raju za građane. Istina, to bi moglo dovesti u sumnju takav novogovor  jer su neki od njih bili ateisti pa je i pojam raja mogao da se shvati sasvim relativizovano.

Danas je osam godina od kada je otišao u neki bolji svet Arhitekta BogdanBogdanović i ponavljam tekst koji sam tada napisao o tome kako je on govorio arhitekturu …  

Beogradska arhitektura u samotraženju sopstvenog izraza, drugačijeg od onog pre, dostigla je evropski standard, pre svega kao repetitivni dizajn. Bez uopštavanja događanja u izgradnji grada moguće je reći da se nije dogodio pomak unapred u nalaženju autentične Beogradske arhitekture. U prvom planu je forma i istraživanje lika zgrade kao prevashodni izazov. Nije to produkt ovog trenutka ili bliske prošlosti, traje već nekoliko decenija, ne samo u Beogradu, planetrana je to pojava a lokalni arhitekti su prilježni sledbenici tog trenda trudeći se da budu učesnici u kvazi spektaklu. Pokušavaju da individualizuju svoj projekat ne bi li bio uočen u ovdašnjoj nevelikoj produkciji, uslov je da izgleda drugačije, čak nasuprot logici ili zemljinoj teži ponekad. Očituje se taj trend kroz nekoliko desetina izgrađenih zgrada koje su u tom nadmetanju nesumnjivo stasale da budu učesnici u svetskoj trci i budu na bini gde se spektakl odvija. U skladu sa savremenim viđenjem i poimanjem arhitektonskog iskaza u svetu. Ipak, sve pomalo liči na damu koja svoje nedostatke vešto pokriva majstorijama šminkera, plastične hirurgije, silikonskim dodatcima, bojama i garderobom. 

... ništa se ovde ne menja, sve je stabilno i uobičajeno ... ginjol predstava i prikazanje stereotipnog i ovde već viđenog libreta je i dalje u toku ... rezervcije za sedišta u gledalištu su obezbedjene do u beskonačno ...

 

                                                                      

Nevolje graditeljske su počele odmah po ulaženju u pećinu koju je Pragraditelj izabrao i odredio za stanište svog plemena. Novi prostor za obitavanje plemena nije odmah pokazao dobronamernost prema pridošlim naseljenicima, prvi koraci su bili znatno otežani prirodnom preprekom, šiljatom, rapave površine stenom u podu na samom ulazu koja je pristup ka unutrašnjosti pećine delila na dve dela pa se prolazilo postranice, pobočke, uz ogrebavanje tela i povrede, naročito kada je bila žurba jer je trebalo hitro se skloniti a da se ne bude plen sabljastog tigra ili neke druge pošasti. Pećinari su trpeli posledice ove građevinske nepodobnosti, u sebi su gunđali jer nije bilo primereno Pragraditelju žalbu iskazati, imao je on važnije probleme da savladava a ne da se brine o ponekom odranom ramenu. Ipak, vremenom je uvideo da tako više ne ide, posebno kada, jednom prilikom nije dovoljno brzo uneta krupna lovina te su je alavi napasnici, tu ispred pećine na njegove oči prožderali i onda je odlučio u iznudi, nije bilo druge, do da se prepreka ukloni ali i da se njena zaštitna uloga ne umanji.

Do sada je ovaj ovde prizivao sve okolo sebi pa svašta nešto naobećavao i sve ispalo iscrpljeno i provaljeno ... u godini koja sledi da se to menja, da građani tog obećavaoca i njegovu grotesku nadlete i počnu najzad sami sebi da obećavaju ... pa neka je sa srećom u Novoj godini ...  

 

a

 

a

a

 

Grad se menja ne samo iz razloga novih tehnologija , potreba ili volje vladalaca i njihovih interesa. Menjaju se i građani što jeste prirodan i normalan iskorak u novo vreme onda oni utiču da se grad menja, da se prilagođava njihovim nastalim novosvetonazorima. Građani su živeli u gradu i koristili njegove resurse i ponudu na njihove potrebe sve dok je odgovor grada bio zadovoljavajući ...

Nove potrebe, uglavnom nametnute kako bi industrija, trgovina bile zadovoljene i realizovale svoj interese, ima tu i uloge vlasti putem ograničavanja građanima javni iskaz, u želji da potčine građane i obezbede mogućnost poptune nadmoći u odlučivanju o svemu, čak i načinu života, školovanju, lečenju, zabavi. Sve je to proizašlo iz potrebe da vlast i njima saglasni nosioci tih aktivnosti budu u mogućnosti da zamisli svoje realizuju. I tako je bilo i traje, građani se prave, stvaraju, ukalupljuju u norme kazane od vlasti i kapitala, od onih koji su sve uzuse sebi prilagodili i čine sve da njih, građane, potpuno potčine. Za njihov opstanak potreban im je uzoran građanin spreman da sledi takav način, da bespogovorno prihvati ponudu koju i ne može da odbije.