Tumaram danas po gradu, vreme lepo, dele cveće...ljudi vuku kese i kupuju. Jedan običan dan. Sve dok nisam srela mog prijatelja koga nisam videla izvesno vreme. Šeta sa decom. Jedan izuzetno uspešan a dobar čovek. Firma od nekoliko stotina zaposlenih, veliki biznis i van Srbije. Poljubim decu, vadim tek kupljene mandarine iz torbe. Pitam kako si - i on mi kaze-onako. Uvek nasmejan, veliki oreol harizme - od njega ne očekujem takav odgovor. Ti ljudi što naprave neke velike stvari nikad ne odgovaraju-onako. Valjda ih je žurba, život, konkurencija, natera da uvek govore da su sjajno. Sem, naravno ako ih baš dobro poznajete - dobićete možda odgovor - onako. I dok se u sekundi preslišavam koliko se dugo poznajemo, da bih dobila tako iskren odgovor - onako, shvatim da tih 15 godina i nije dovoljno za takav odgovor. U modernom svetu foliranja, biznisa i reklame sve mora da puca od zdravlja i sreće, uspeha i para. Za onako, zvuči zastrašujuće, ali, nema mesta. Danas ljudi iz biznisa tog kalibra zaposle svog ličnog psiho trenera da bi im rekli da i nije baš sve pesma u životu a ja bez trunke muke i  honorara dobih iskren i pošten odgovor-onako!!!

Gost autor: baka Evdokija

Vrnem se nekako kući. Uđem u kapiju, mrkli mrak, tek sam popodne stigla u Jagodinu, pa po oni sneg peške kući. Priđem do kuće, čujem neki muški glas i smej. Strina Latinka mi umrla te jeseni, nismo se u kući ni skupljali ni veselili. Jos malko bliže i stade mi srce, ama stalo načisto pa se popelo u grlo, oće da me pokida. Moj Mitar!!! Uđem u kuću, Mitar me vidi, ne ustaje. Gleda me, Evdo moja... Ja padoh, na korak do njega, plačem, kažem, Mitre, oči moje, nema više Danila, saranila sam ti oca, Mitre moj. Malo se zaplaka i on,

 

Draga kengurice :)

Potrebna nam je Vaša podrska u organizovanju peticije za proširenje prava parova na besplatnu vantelesnu oplodnju!

Naime, na Forumu Kutak pokrenuta je akcija proširenja mogućnosti za ulazak u postupak vantelesne oplodnje o trošku zdravstvenog osiguranja.

Za razliku od bivših republika koje omogućavaju i do 6 besplatnih postupaka, Srbija je do nedavno omogućavala samo 1 postupak sa lekovima (sada se uvodi još 1) i ni jedan postupak vantelesne bez lekova.

 Ови бију, а жене ни гађају с јајца. Све ми усраше капут. Она моја Косара неће да ме верује да сам бил у Београд у демонстрацију за Милошевића. До мене, Циганин Најдан исто сав усран, а с јајце га погодили у око да га исћораве, а он ради у фабрику "Бајрам"; прави мотичице и секирчићи. "Јеба ти Милошевића, ће ме ишћораве због њега!! Јеба ти и дневницу и суву рану! Зајеба ти мене, Драгане, да пођем с тебе да изгинемо овди!" Ја му кажем: "Ћути, Најдане, ако смо у окупацију преживели Бугари и Немци, ће преживимо и Београђани! Важно је да ми не ударамо!" Јел онај Бошко поштар поче да им враћа тепање па га још више тепаше. Не мож сас њи кад их има много ко Шиптари. И мало што ни тепаше него ће ни воде код Драшковића да ни "покрсте". Водише ни поред Скупштину што ју је још мајстор Аца правијо, кад тамо, уфатили шефа на СПС из Бамбурек па га учу да плива у фонтану, а сувомразица. И овај из Бамбурек научи се да плива. Плива, испред Маркса и Енглеза. Па казујем на Најдана Циганина: "Видиш ли да од лоше и полоше. Нас су само тепали, а овај из Бамбурек ем бијен, ем мора да плива у децембар на сувомразицу!"

 

Možda ste očekivali da vidite Vilnera Ulisea kako pomaže nekoj bakici da pređe ulicu. To je uobičajena slika skauta na dužnosti. Ali dvadesettrogodišnji Vilner ima danas mnogo važnije dobro delo da uradi.

On je jedan od skauta i skautkinja Leožana, grada na Haitiju teško pogodjenim zemljotresom čiji je epicentar bio u neposrednoj blizini. Grad je uništen - većina stanovnika je izgubila domove ili članove porodice, a sahrane su postale tragično učestala pojava. Ali, bez obzira na njihovu traumu i gubitak, mladi Leožana pohitali su da pomognu sugradjanima.

 

EDIT: Nove fotografije sa Haitija postavio sam u komentaru ovde

 

Dragi blogeri i još milije blogerke,

Moram vam se diskretno poveriti i šapatom dušu olakšati - od kada je krenula predizborna kampanja zapao sam u depresiju bez presedana. Muškarci, složićete se, odavno su prevaziđeni u svakom pogledu, dok na izbornim listama predstavljaju pretnju svakom poštenom građaninu - od kada su počeli da dominiraju političkim nebom Srbije nad njim se samo crni oblaci nadvijaju! Ko se još uvek seća onih

Pre tri godine sam pisao o Starom sajmištu pa eto, opet da podsetim jer se u međuvremenu ništa tu nije dogodilo. Ne izgleda ni da hoće ali upravljam se po onoj mantri o nadi koja umire poslednja ...  

 

Prolazeći pored tog zapuštenog arte facta obnovio sam sećanje i vratiše mi se priče odvajkada i kako je to bilo, kao i uvek kada mimohodim tuda. Prvo je, tridesetih godina prošlog veka, pred Drugi svetski rat, bilo sajmište, grupa objekata oblikovanih u najboljem maniru tada vladajućeg mišljenja u urbanizmu i arhitekturi i jeste bilo značajan doprinos evropskoj provinijenciji modernog Beograda. Staro sajmište je izgrađeno za potrebe kontakata sa Evropom, mesto za komunikaciju sa svetom, za razmenu ideja, umeća, robe i dostignuća civilizacije, i kako je ko i dokle stigao, pokazivao je to ovde blizu reke Save u Beogradu. Posle je stigao rat i sajmište je Gestapo pretvorio u prihvatni logor, pripremu za stratište, a pri kraju rata, 1944. godine, saveznici su logor bombadrovali i srušili znatan deo građevina. Posle pobede u ratu, nova država je imala preča posla od bavljenja Starim sajmištem i predmet je odložila u ladicu, sa namerom da o time misli kasnije.

Odnos države prema kulturi je tema koja ne silazi sa štampanih stranica a ima o tome i na televiziji. U tim žalopojkama prve redove zaposedaju uglavnom Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti, filmsko stvaralaštvo, teatri, zaštita spomenika kulture, izdavaštvo i tako bi se moglo još nabrajati a gde državne nadležne institucije, posebno Ministarstvo kulture, ne prate svoje obaveze i ponašaju se nedovojlno odgovorno nanoseći štetu kulturi, mada im je unapređenje kulture obaveza zakonom određena. U toj priči zaboravljeni su dragoceni pregaoci, ali ne manje važni, koji svojim ličnim naporom i delovanjem pokrivaju ogroman prostor realnog kulturnog života i doprinose, možda i više od onih prvih, da kultura opstane i ne potone sasvim. Galerije, male pozorišne scene, ateljei, umetničke radionice i druga mesta gde se stvara autentična kultura i promoviše su zapostavljena i ostavljena da se sama o sebi staraju i snalaze.

Postavilo se pitanje, onomad tokom nekog sedenja, da li je ovo što se sada događa sa tenisom, fudbalom, boksom, košarkom pa čak i atlletikom, uostalom, sportom uopšte, još uvek sport po klasičnoj odrednici. Bilo je raznih reči i nije baš sve bilo jasno, smućeni neki iskazi, dosadni stereotipi mnogo puta kazani. Priča o novcu koji je preovladao, pa onda o sportskom biznisu gde je sportski rezultat postao roba na tržištu i o povratku gladijatorske šeme. Ali bilo je i nekih reči o posledicama takovog stanja.  

1/ Savremena trgovina ljudima, sportiste prodaju kao nekada što su se prodavali robovi na tržnici. Oni pripadaju klubu, menadžeru ili već kome i stavljaju ih u vitrinu kao robu na biranje sa sve istaknutom cenom. Zbog svoje pozicije u izlogu nemaju prava da odbiju kupca jer su na to prisiljeni uspostavljenim sistemom i pristali su da bi uopšte opstali u poslu kojim se bave.

Konačno je gotovo sa tim načinima koje je započeo drug Tito kad je ono oslobodio zemlju i pobedio sa saveznicima iz drugih država fašizam i napravio novu državu gde se između ostalog radilo i o uvođenju društveno odgovornog načina brige o ljudima putem socijalnih mera kao osnove za postojanje novog državnog svetonazora kao što je pomoć nemoćnima, trudnicama, porodicama kojima se desilo mnogo dece, osobama sa nedostatkom i onemoćalima, starima koji ostadoše sami i onima koji nisu u stanju da sami sebi obezbede preživljavanje. Te mere su trajale sve do pre neki dan i nisu ih režimi koji su se menjali učestalo posle Titovog doba menjali, neki put bi ih umanjivali ili unapređivali ali su opstajali i bili od velike korisiti ljudima koji su za tom društvenom brigom bili potrebiti.

Ja sam naravno prijatelj moje dece na FB i prijatelj njihovih prijatelja. Elem, evo kako izgleda jedna dzavrljaza na zidu mog sina Viktora. Povod je slika stara 12, 13 godina, kad je bio klinac genijalac i na radnom stolu imao svasta nesto. Sliku je napravila njegova sestra, mislim. Nisam ni znala da postoji, a jos manje da su tako sentis, ekipno.

Ucesnici u dzavrljazi: drugovi iz detinjstva,

I kalifornijski prorok Binarne biblije pre čevrt veka i današnji švedski misionari kopiranja propovedaju spas uz pomoć računara, nadahnuti rajskim voćem distribucije, prvi hardvera, a drugi internet podataka

Počelo je ovako: članovi švedske crkve kopirizma, koja ima hiljade aktivista i milione sledbenika, nadali su se da će ih službeno priznanje od strane države zaštiti od kaznenog progona zbog praktikovanja religije kopiranja, koja se u tri reči može opisati kao "copy, paste, amin". Za to vreme, vlasnici autorskih prava nisu prezali da ih jure kao licemerne fariseje, nazivajući ih piratima.

Večeras, u 21:00 u Zemunu, u ateljeu ZMUC, Njegoševa 53, odmah iza kafane Šaran, počinje tematska žurka Feelin' Alright, tj Srećna Nova 1975!

DJ je Orge, striperi su Debeli Biciklisti,ulaz je slobodan i za momke, ne samo za devojke, svi ste dobrodošli, kostimiranje je dobrodošlo, nije obavezno.

ZMUC ćete prepoznati po neobičnim skulpturama ispred i "dostojanstvenim kloš hipi pankerkama" okolo i unutra. 

Kome nije jasno evo objašnjenja mog druga Denića: 

"Za sve one koji računaju vreme po gregorijanskom kalendaru u subotu, 27.12.2014 proslavljamo

Skromna, i neupadljive spoljašnosti do te mere da je čak i kondukter ne pogleda dva puta kada kupuje kartu, gospođica Violeta je oduvek imala smisla za odmeren pristup sagledavajući širu sliku, a opet, fokusirajući se i na detalje koji, kako ona voli da kaže, uvek prave značajnu razliku.