Bor je, kao što znamo, grad koji srpska vlada zajedno sa borskim bazenom, bezuspešno prodaje već nekoliko godina. Ne bih ovog puta o tome, već o nečem drugom. Lepšem.

 Boranin Branislav Bane Dimitrijević, muzičar koji je kao pisac opisao kako je pevao sa ovcama (Imprime, Niš,2008), već dve godine u Boru proizvodi književnost na struju.

Bane, to radi uz pomoć kišobrana.

Književnost na struju Bane i njegovi prijatelji proizvode:

zbog onih koji vole književnost,

zbog onih koji pišu, ali ne znaju da li je to dobro,

zbog

Od jutros sam malog mukicu dva puta bacio u nesvest. Jadan se toliko radovao što se vratio u najlepšu zemlju na svetu, natürlich Serbien, da ga ni triple-brom nije mogao smiriti, te sam morao primeniti fizičku silu. Eminentni stručnjaci kažu da nejač ne treba fizički kažnjavati, ali ja stvarno nisam imao drugog, a kako mi se čini uskoro i trećeg izbora. Evo ga sada mirno spava (sve je zaključano), te se mogu posvetiti blogopisaniju. Završio se odmor, vreme je za nove blog podvige.

Ali, dok sam bio odsutan, brčkao i pokušavao da se ratosiljam aristokratskog bledila na blogu se desila prava mala anti-queeria revolucija. Vidim da je to Boban lepo hendlovao. Lupio je ignore, spakovao se i otišao na more. Pametan potez. Mada je trebao da se ugleda na sestre radikalke i da baci koju kletvu, ali dobro… ima vremena. Nego, da se vratimo na temu.

More.

Ne znam kako vi, ali za mene odlazak na more je prilika za celonoćno i celodnevno opijanje, drogiranje i orgijanje, sve dok se na nekoj peščanoj plaži, kao sestra Amy, ne onesvestim sa flašom u ruci, džointom u ustima i dildom u zadnjici. Nekad je taj raspored drugačiji, što je samo dokaz da je tulum bio ekstra ludilo, naročito kada flaša i dildo zamene mesta.

Odlučio sam da ovogodišnje letovanje bude najperverznije do sada, te sam se bacio na potragu za mestom gde ću deset dana maksimalno ludovati. Mikonos, Ibica, Majorka… Stvarno je bilo teško odabrati. Moj izbor je pao na najperverznije mesto na planeti. Ne, nisu Koštunići. Jok, nije ni Čačak. U pitanju je bugarsko mesto nevaljalog naziva KITEN.

Šta čovek da kaže na vest iz Blica o međunarodnoj tuči zbog WC-a? Da se radi o zemljama (i narodima) koje ne poznajem verovatno bih se nasmejao, slegnuo ramenima i zaboravio. Međutim, pošto to nije slučaj osećam se "prozvanim".

Da li postoji vremenski termin, neka upotrebljiva formula ili pozitivno iskustvo koje bi proces suočavanja s prošlošću, na prostoru bivše Jugoslavije, pokrenuli sa mrtve tačke?

Da li je ovaj proces potreban i uopšte moguć kada je jezik kojim oficijelne politike komuniciraju prepun nerazumijevanja, optuživanja i govora mržnje ?
Mijenjajući uloge političari tako ponekad govore kao da su žrtve , a žrtve opet često govore kao da su političari.

U ovom trenutku se suočavanjem sa prošlošću bave, sa većim ili manjim uspjehom, tek poneka nevladina organizacija

Šta je zajedničko sledećim naizgled nepovezanim događajima: vojni puč u Grčkoj 1967, otmica i ubistvo Alda Mora 1978, masakr na železničkoj stanici u Bolonji 1980, masakr na Oktoberfestu u Minhenu 1980, neuspešni atentat na papa Vojtilu 1981, potapanje Grinpisovog broda Rainbow Warior 1985. na Pacifiku?

"It is much easier to become a father than to be one."
Kent Nerburn

Uvek smo se trudili (moje Zence i Ja) da se u vaspitavanju svog sina pridrzavamo Do As I Do devize. Svesni naravno da deca uvek u principu usvajaju matrice ponasanja koje vide. Sto god mi pricali i objasnjavali, reci dobijaju pravo znacenje tek ako su potkrepljene primerom. Zato ne prelazim ulicu na crveno bez obzira koliko mi se zuri, ne bacam papirice po ulici, bez obzira sto me nervira da vucem otpatke po dzepovima satima dok ne prodjem pored neke kante, ne parkiram

састав на тему . . . . пако тулуд?

причоми ,знамга онако, јутрос 1 у аутобусу , јер аутоми напречац ноћас кљокно пошто му штуц-дозна распрскивача дизела очла, рикно јој наиме клајстер па ушмелцовала, како је ,не зна када ,чуо вест коју му је половично пијан испричао ,док га је држао загњуреног у писоар паба ‘’код дерикоже’’ да се исповраћа ,

Posle kratkog ravnog dela iza Murgaba, uspon dug oko 40km poveo nas je na 4140m visok prevoj Naizataš. Izašavši tamo gore, našli smo se na tavanu Pamira odnosno na najvišoj etapi našeg putovanja, i narednih dana smo goredolirali po tom tavanu ne spuštajući se nikad mnogo ispod 4000m, i savlađujući nekoliko prevoja iznad te visine.


U nemilosrdnim čeljustima raja

"Pitao bilten biltena: koliko si danas napravio kretena?"

ZAŠTO NE MOGU BEZ BITEFA, KAKO BITEF MOŽE BEZ MENE

urednička glava ne spava

Druga konferencija za štampu, povodom otvaranja 42. BITEF festivala.

Danas je prvi dan Ramazana (ili Ramadana) meseca posta u muslimana. Kao što većina sveta zna tokom tih 30 dana muslimani ne konzumiraju ništa, ni vodu, ni hranu, ni cigarete, niti praktikuju seks, između izlaska i zalaska sunca. To je takođe mesec praštanja i pomirenja. Post koji se ovde naziva oruč, odnosno uzdržavanje od svih želja tokom dana ovog meseca je jedan od pet stubova islama. Naravno, deca, trudnice, bolesnici i putujući nisu u "obavezi" da drže oruč.

O čemu ljudi vole da čitaju? Znamo o čemu ne vole: o razmnožavanju krompirove zlatice, mašinskim elementima, vodostaje, alamanahe pčelarskih udruženja, o džezu. Na pitanje o čemu pisati ukoliko želite da budete čitani odgovor daju Heraklit, Frojd i Vudi Alen, između mnogih drugih. O ljubavi i smrti.

Ovo je blog koji bi po tom receptu mogao da bude polučitan. Za temu ima džez i smrt. 

Čarli Parker (Charlie Parker) zvani Bird je umro kao Toma Zdravković, umoran od života. To je učinio mirno, ne praveći preveliku galamu oko čitave stvari,

»Škola je kul«, obratio nam se sinoć slovenački predsednik, dodavši i da mu treba verovati pre no što se stigne u njegove godine. Ja nisam još u njegovim godinama ali mu verujem na reč i podržavam je frenetično, iz dna izmučene, roditeljske duše.

Kako ne bi bila škola kul, pa jedva sam dočekala ovaj 1. septembar, otkad više ne idem u školu, raspusti mi se razvlače k'o gladna godina. Doduše ovi moji objekti prosvete nešto se ne slažu sa predsednikom

Prošle nedelje, umalo mi promače vest o padu malog aviona u Makedoniji :

U udesu školskog aviona) "cesna 172", koji je u četvrtak oko 12.50 pao u portu pravoslavne crkve Uspenja presvete Bogorodice kod izletišta Skrebatno iznad Ohrida, poginule su četiri osobe. Prilikom pada aviona Akademije za obuku pilotskih kadrova, sa oznakama Z-3 DCV, izbegnuta je veća tragedija, jer se letilica srušila na livadu na kojoj je više hiljada ljudi proslavljalo Veliku Gospojinu.

Onda se setih: hej, pa ja sam bio u tom selu. Evo teksta koji sam napisao posle te posete, pre ravno 4 godine. Neke stvari su se od onda promenlie, ali je verovatno najveći deo još uvek isti.