Amerika, Srbija, skole i dileme

 Osecam potrebu da prenesem nesto iz sopstvenog iskustva, sto u mom sistemu vrednosti ima vitalni znacaj, i o cemu ne vidim da se mnogo pise i debatuje.

 Najpre zelim da se ogradim od mogucih pogresnih interpretacija: ovo je licna perspektiva, usmerena na podsticanje diskusije, otvorena za konstruktivnu kritiku i evaluciju, pogotovo od ljudi koji imaju slicna iskustva u bilo kom segmentu, i prvenstveno motivisana zeljom da se kao rezultat diskusije dodje do pozitivnih zakljucaka koji bi mogli pomoci u iznalazenju nekih strateskih resenja u Srbiji. Mada zvuci ambiciozno, pod strateskim resenjima ovde ne podrazumevam samo drzavnu politiku, nego i odluke i kompromise koje svaki pojedinac mora praviti da bi popravio izglede za svoju sigurnost i blagostanje. U kompleksnoj realnosti koja ima nesagledivu dinamiku, linearne ekstrapolacije sopstvenog iskustva nisu vise dovoljne i zato se nadam da ce moja perspektiva pomoci svakom dobronametnom citaocu.

Najjaca motivacija za ovaj blog je moja zabrinutost nad trendom usvajanja "vrednosti" koje su taj atribut dobile iskljucivo preko uspesnog marketinga, i ne postoji ni jedan rigorozan niti praktican dokaz za to. To nije samo boljka nase populacije u Srbiji (koja previse olako prihvata isprazne navike sa Zapada, servirane u glamuroznom industrijskom pakovanju, kao sto su talk shows ili tretiranje shoping centara kao vrhunske kulturne institucije), nego je svetski fenomen. Ljudi nemaju puno vremena za istrazivanje i promisljanje i primaju dosta toga sto im se agresivno servira, uglavnom na subliminalnom nivou. Potrebno je podici svest o tome, pa se nadam da je i ovo jedan mali doprinos.

Takodje se unapred izvinjavam zbog gramatickih gresaka, jer ne pisem tako cesto na srpskom, a moguce da mi je i recnik osiromasio tokom godina.

Pocecu sa svojim iskustvom roditelja u jednom od boljih skolskih distrikta u SAD. Objasnjenje sta tacno "bolji distrikt" znaci je najbolje potraziti u istorijskom aspektu americkog osnovnog obrazovanja. Moja struka je tehnicka i  ne vladam jako dobro istorijskim uzrocno-posledicnim relacijama i svim potrebnim podacima, ali cu pokusati da osvetlim bitne faktore u  uspostavljanju savremenog osnovnog obrazovanja u SAD. Ukratko, posto su doseljenici, pocev od 17-tog veka,  uglavnom imali tendenciju da formiraju gradove oko odredjene kongregacije (primer: Puritanci, Kvejkeri, Luterani, Baptisti, Prezbiterijanci, kasnije Katolici), najpre su u tim naseobinama gradjene crkve  i u  crkvama je zapoceto obrazovanje dece. Kada se obrazovanje institucionalizovalo otvaranjem skola, lokalno stanovnistvo je zelelo da zastiti svoj verski identitet i tradicionalne vrednosti, pa su formirani upravni odbori na nivou grada (kongregacije) koji su odlucivali o skolskom programu.  Taj sistem skolskih odbora koji kontrolisu lokalne skole ocuvao se do danas u vidu skolskih distrikta. To trenutno predstavlja jedan od vecih problema Obaminoj administraciji u naporima da se podigne kvalitet obrazovanje u osnovnim i srednjim skolama (tzv. K-12). Ne postoji poluga na federalnom, a najcesce i na drzavnom ("state") nivou kojom bi se nametnule neke pozitivne reforme u svim skolama, i razlike su enormne. Otuda i pojam "bolji skolski district".  Bolji distrikt je kompleksni socijalni fenomen, uglavno reflektuje socijalni status lokalnog stanovnistva i njihove predstave o obrazovanju. Dalje, ljudi sa slicnim idejama i ciljevima u obrazovanju konvergiraju ka istim lokalitetima, prvenstveno zbog skolskih standarda, pa je to malo "kokos i jaje" fenomen. Primera radi, mi zivimo u blizini jednog od najboljih univerziteta  u SAD, i nadomak Njujorka, odnosno centra finansijske industrije,  pa su roditelji dece koja pohadjaju lokalne javne skole zaposleni uglavnom u pomenutim institucijama i natprosecno obrazovani, pa imaju i visoke obrazovne standarde. Lokalne takse su vise da bi se obezbedilo uposljavanje dobrih nastavnika i da bi se obrazovni proces stalno osavremenjavao. O losim skolskim distriktima nema potrebe ni da pisem, svi ste videli "geto skole" u americkim filmovima.

A sad o "boljem distriktu"... Bolji distrikt je bolji PRE SVEGA zahvaljujuci trudu i obrazovanju roditelja koji izuzetno mnogo rade sa decom, i stalno podizu standarde i kriterijume. U nasem slucaju, standarde najvise podizu Kinezi (deca ciji su roditelji visoki strucnjaci u tehnickim strukama i nauci, ili tzv. "number crunchers" na Wall Street-u) i Indusi, takodje jako obrazovani i predstavnici najvisih kasta u Indiji. Roditeljske ambicije se cesto granice sa patologijom.

Sto se skolskog programa tice, situacija je znatno drugacija: uglavnom je nekoherentan, pogotovu u slucaju nauke i matematike. Primera radi, redovni program iz matematike je losiji nego program koji sam ja imala u jednoj provincijskoj skoli u Srbiji. Deca jako malo toga nauce, i zato roditelji uglavnom decu salju u dodatne skole matematike (ruske, kineske, singapurske, specijalne letnje programe itd). Zbog toga smo mi bili jako srecni kad su nam deca prosla prilicno selektivan test za ulazak u program  ubrzanog i prosirenog matematickog obrazovanja koji postoji u skolskom distriktu (oko 3% populacije ucenika se kvalifikuje). Medjutim, konkurencija i pritisak kojoj su deca izlozena u tom programu vrlo brzo je ugusila nas entuzijazam. U tom programu su deca koja se u vannastavnim uslovima dodatno skoluju, i vrlo cesto dostizu nivo kvalifikacija za upis na prestizne fakultete (npr.SAT) jos u osnovnoj skoli. Kao ilustraciju prilazem jedan pasus sa prezentacije skole u koju ide moja cerka na kraju ovog bloga. Obratite paznju na imena dece u tom tekstu...

Taj (patoloski) pritisak kome su nasa deca (peti i sedmi razred) izlozena ne bi nas toliko zabrinjavao da je program primeren i osmisljen. Buduci da se i muz i ja bavimo primenjenom matematikom profesionalno, smatram da smo pozvani da sudimo o tome. Program cesto zanemaruje razvijanje bazicnih koncepata i problemskog  razmisaljanja u korist izleta u kompleksne matematicke grane, kao sto su teorija optimizacije (npr. linearno programiranje), verovatnoca i statistika ili abstraktna algebra.

Dakle, veliki stres, i neizvesni rezultati. Poenta je da roditelj mora biti svakodnevno angazovan da tumaci skolski sistem,, pomaze deci, dopunjava program, ili pokusava da odbrani decu od stetnog viska informacija. Prakticno se moze reci da jedan roditelj mora biti stalno zaposlen kao menadzer decijeg obrazovanja. Ovda ne pisem o privatnim skolama, jer one dosta kostaju a nije sigurno da su nesto programski bolje od skola u koje moja deca idu. Jedino je sigurno da tamo nema ekstremnih pojava roditeljske ambicije, sto je (po misljnju mnogih roditelja koje sam konsultovala) novijeg datuma i moze se korelirati sa dolaskom kineske inteligencije u Ameriku  (ovde nema rasisticke konotacije - to su prosto cinjenice, pogledajte statistike).

U zakljucku, zelim da postavim nekoliko pitanja:

1.Da li u reformi srpskog obrazovnog sistema (osnovno i srednje obrazovanje) treba uzimati u obzir bilo kakvo americko iskustvo ili recept? Pomislite na razlike u ustrojstvu i kompleksnosti, i na kraju na realne rezultate americkih skola! Mozda je bolje pogledati Singapur i Finsku...

2. Nemam vremena da ulazim u dublju analizu celokupnog obrazovanja u Americi, ali ih htela da navedem sopstveno iskustvo i ovde. Poredeci svoje osnovno obrazovanje sa obrazovanjem svoje dece, smatram da je moje, uprkos nedostacima, bilo znatno bolje. Posto sam zavrsila fakultet u Beogradu, a postdiplomske studije u Americi, smatram da je fakultetsko obrazovanje bolje u Americi. Naravno, u Americi ima fenomenalnih univerziteta (mada i tu ima dosta marketinga), ali i onih koji su znatno ispod nasih standarda, ali je u proseku americki sistem bolji. Moje laicko tumacenje toga je trziste. Amerikancima se nije isplatilo da ulazu u K-12 obrazovni sistem jer to nije biznis (niko nece poslati decu iz Indije ili Saudi Arabije da pohadja skolu u Americi), ali su zato fakulteti biznis - pogledajte samo statistike o broju stranih studenata na americkim univerzitetima i vrednost prosecne skolarine. Zato postavljam pitanje: da li bi trebalo da se (neophodna) reforma visokog obrazovanja u Srbiji izvede na bazi pozitivnih primera sa americkih univerziteta?

3. U Srbiji jos uvek postoje dobre skole. Sigurno da svaki grad ili region jos uvek ima jednu skolu u kojoj se odrzavaju kriterijumi, i koja prednjaci po akademskim rezultatima. Sto se tice srednjih skola, koliko ja znam Matematicka gimnazija u Beogradu i "Jovan Jovanovic-Zmaj" u Novom Sadu jos uvek produkuju djake za koje bi se grabili "Ivy League" univerziteti u Americi i koji svojim karijerama potvrdjuju uspesni obrazovni koncept i kvalitet kadrova u ovim skolama. Zasto ne bi reformu obrazovanja u Srbiji bazirali na uglednim skolama u zemlji? Zasto se ne bi primenio viralni metod (koji je tako uspesan u potrosackom segmentu), i "inficirao" citav sistem ovim pozitivnim virisom?

4. Vidim da ima sve vise informacija (uglavnom foto) o donacijama kompjutera u skole. Da li se neko zapitao da li je koncept "kompjuter za svako dete" smislen ako se ne zna kako ce se ti komjuteri koristiti u nastavnom procesu. Mogu li oni da zamene dobrog ucitelja? Ako je cilj da se djaci  nauce da budu komjuterski pismeni, da znaju da prave prezentacije i pisu dokumenta, za to je dovoljna jedna kompjuterska laboratorija u skoli. Kompjuteri mogu biti jako korisni u nastavi, ne sporim (pogledajte samo video prezentacije o deobi celije ili Njutnovim zakonima kretanja na YouTube-u), ali o tome treba dobro razmisliti i programski resiti pre nego sto se podigne buka i pokrene marketinska masina.

Konacno, ovaj osvrt nikako nije sveobuhvatan (usled nedostatka vremena), i verovatno je nedorecen u mnogim pitanjima, ali bih volela da posluzi kao podsticaj za diskusiju i poredjenje iskustava, kako u zemlji tako i iz inostranstva.

Za kraj, prilog iz prezentacije skole:

"In April 2005, Ming-Ming Tran, a sixth-grade student at the school, won the $25,000 first-place national championship of the Reader's Digest National Word Power Challenge, a vocabulary competition. A total of 1.6 million fourth through eighth grade students nationwide participated in the event.[5]

Another student at the school, Michael Wu, won first place in the 2007 New Jersey state contest of the National MathCounts Competition.[6] The school has competed successfully in the state contest before. Both Michael Wu (second place) and Ming-Ming Tran (third place) were on the New Jersey state team competing for the National MathCounts Competition in 2006.[7] In 2000, TRG student Venkat Chandar won first place and Dan Le, also a student at the school, won third place, while the school's team coach, Cecelia Jancola, was selected to coach the New Jersey state team in the national competition. In 2009, Alexander Clifton became the third Grover student to follow up a second place finish in 7th grade with a first place finish in 8th grade. He joins Michael Wu (2006-07) [8] and Ian Frankel (2003-04). The MathCounts team has taken 1st place in New Jersey 7 of its first 10 years in existence..."