- Зашто не користите имејл? Па, где ви живите, човече? - упитала ме је нервозна госпођа за шалтером. Не чекајући одговор, поново је савила главу, наставила да лиже гумицу и брише нешто што је, ваљда због мене, погрешно уписала, мастиљавом оловком.
Одатле кренем на шалтер за уплате, да пошаљем нешто мало евра на један рачун у Немачкој. Ни тамо нису знали како се то шаље јер се пошта тиме не бави. Рекоше да покушам у банци.
Послушам их, али су ме исти одговори чекали у све три оближње банке. Може са рачуна на рачун, уколико га имам код њих, али готов новац никако. Идите, кажу, у туристичку агенцију на углу, они ваљда шаљу. Одем и тамо, а они примају само доларе и форинте. Евро никако! У Европи од малопре.
Пре него што сам клонуо духом и кичмом и вратио се кући необављена посла, нисам могао да не дам себи одушка пред шалтерушама. Питам их зашто су побацале старе добре прње из Кадарове ере, кад им из Европе још не стижу нове, а оне љуте. Једна дебела је упорно лупала оловком по нечему налик компјутерској тастатури прве генерације. Знојила се и гласно псовала цивилизацију и Мајкрософт. Каже, запретио им да ускоро шаље још новији програм, па ће, сирота, по тастатури онда морати да лупа са две оловке. За исту плату. Катастрофа!