Srpska politička dekadencija

"Sloboda jednog naroda je u snazi i trajnosti njegovog ustava, kad strada ustav, strada i ona, jer strada od tiranina koji postaju jači od slobode"
[A. Sen. Žist]

Ustav je odnos snaga u jednom društvu, pravni poredak sile, granica državne vlasti, međaš sloboda i prava čoveka. Odnos između ustava i naroda je neposredan, on je formalizacija narodne volje, materijalizacija društvene stvarnosti.
Sa takvim osobenostima ustav predstavlja zakon iznad zakona, nadzakon, koji je donja i gornja granica prožimanja diskrecione vlasti zakonodavca. Ljudska prava zajemčena u njemu predstavljaju granicu državne vlasti.
Kada se kao takav ustav učini spsikom lepih želja i ideoloških traktana on postane negativna paradigma svom smislu.
U komentaru na Ustav iz 2005 god. Prof Marković, pisac pređašnjeg ustava je rekao da je novi ustav
"Smokvin list za gubitak Kosova i Metohije".
Bez iluzije da se restriktivnim tumačenjem mogu prikazati svi normativni nedostatci ustava, staviću akcenat na preambulu i prvi član novog ustava.
Pre toga je bitno znati za procedura za izmenu ustava podleže podjednako strogim metodama kao i procedura za promenu ustava. Mora se poštovati postupak koji je sam ustav propisao. Znači narodni referendum i javna rasprava [koja nije ni postojala pri donošenju predhodnog ustava]. Što bi značilo da ustav koji ima bitne nedostatke i propuste od strane odgovorne vlasti često iz pragmatičnih razloga biva menjan u celosti a ne fragmentalno, pogotov što česte izmene i dopune ustava stvaraju nesigurnost u postojeći ustav.
U preambuli ustava piše da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. Koliko je to sporno govori i nastojanje naše vlasti da se prekine sa priznavanjem nezavisnosti Kosova i Metohije. Znači dalje o tome ne treba ni govoriti. Da nije sporno da je Kosovo sastavni deo Republike Srbije našem predsedniku ne bi trebala dozvola Ujedinjenih nacija da poseti deo teritorije koja po ustavu predstavlja Republiku Srbiju.
Dalje, u prvom članu ustava piše "Srbija je država Srpskog naroda i ostalih građana..."
Prostim jezičkim i logičkim tumačenjem dolazimo do zaključka da u Srbiji Srbi ne mogu biti građani ni građani Srbi. Znači veznik "i" je antipod zakonskoj alternaciji koja se označava sa "ili" i iskljuchuje predhodno i potonje pojmove : Srbin-građanin.
Ustav i zakon se tumače restriktivno baš da ne bi dolazilo do situacije da su oni koji su nadležni da tumače zakon i ustav ekstenzivnim tumačenjem proizvode kreativnu analogiju i svojom diskrecinom vlašću šire ustav van svojih okvira.
U uporednom pravu su poznate teorije i građanskom i nacionalnom legitimitetu ustava. Što bi značilo da ustav svoj legitimitet izvlači iz svih građana ili iz većinske nacije. A pošto su pravo glasa na referendumu za ustav imali svi građani Republike Srbije nije jasno uašto je ustav legitimisao samo Srpski narod kao nosioca njegovog legitimiteta.
Ostale nedostatke ustava su bolje objasnili Profesorka Marijana Pajvančić, doktor Ustavnog prava, profesor na pravnom fakultetu u Novom Sadu, u svojoj knjizi "Srbija između ustava i ustavnosti" i profesor Ratko Marković, takođe doktor ustavnog prava, profesor na pravnom fakultetu u Beogradu, u svom kritičkom osvrtu na novi ustav u jedanaestom izmenjenom i dopunjenom izdanju udžbenika Ustavno pravo i političke insititucije.
Ali sasvim je dovoljno i ovo što sam ja napomenuo. Ustav koji ima tako kardinalne greške, koji toliko flagrantno kosi društvenu stvarnost, nikako nije constitutio in actio,koji zaslužuje preozbiljne zamerke na svoju preambulu i na sam početak svog normativnog dela, koji svoju distiktivnost zaslužuje isključivo time što je produkt političkog kompromisa a ne društvenog stana, treba odmah i što pre da se promeni.
O tome kako ustav funkcioniše govori i konsitituisanje Ustavnog suda, i nedavni politička dešavanja.
Govor predsednika kojim se najavljuje primena zakona je zvučalo kao proklamacija o lustraciji u političkim strankama onda kada on o tome odluči. Kao da je funkcija čelnika vladajuće stranke inkompatibilna sa vršenjem krivičnih dela dok predsednik ne odluči drugačije.
Kada se u vezi sa tim dovede i činjenica da sve sudije čekaju na reizbor i da Srbija ima samo vršioca dužnosti Republičkog javnog tužioca, koji se svi biraju od strane političkih tela, nije ni čudo što sud počinje da primenju zakon onda kada predsednilk, odluči da je politički trenutak za to.
Ako se na to doda da je jedini politički konsenzus u Srbiji postignut po pitanju neoformljavanja republičke revizorske komisije koja treba da bude jedina i prava kontrola trošenja budžetskih sredstava onda je jasno koliko je finansiski isplativno baviti se politikom u Srbiji.
Na kraju kao sramota dokaz je govor Miroslava Miškovića na otvaranju delta city-a u Podgorici. Gde je on rekao da će sledeće nedelje u Briselu napomenuti ministrima Evropske Unije koje zemlje ne žele da sarađuju sa njim, u prevodu da omoguće plasiranje njegovog sumljivo stečenog kapitala, biti usporene u Evropskim integracijama. Politička te jačine, koja preti drugim suverenim državama je data u prisustvu premijera Srbije, Republike Srpske i Crne gore i pozdralvjena aplauzom.
Tapšem ti i ja Srbijo, ali tapšem ti po leđima da se već jednom štucneš od govana kojih si se nagutala.