састав на тему . . . ајд живили
досад вам нисам овину писо.
ја, (нетипичан) сремац.
брука.
но,закорачимо ондак, системацки . . .
скљокан од болештина, што телесних што душевних, смириосе рођакми воја и ено га завјеки у породичној гробници на брду дрекалову повр' села.поглед оданде предиван каБачкој у измаглици јутарњој.окружење рођакуми све познатими ,род рођени.стојим ту скоро крај споменика на којем ,уклесано, читам:
". . .телу без душе муке више нема . . ."
потом, нижу се имена изфамилије уз које и део мојих досадањих животних година проведох. има наравно и оних о којима сам само слушао . . .
међутим оВои : умро је пре пар година ,сад некако, јула ,једно вече док се са другарима картао преферанса.нагнуо се да довати соду одлитре ладну спатоса земљаног кујнице небили 'пресекао' већ насуто вино учаше коцошима . . . .и само се начело стрмекно.
и би му крај . потраја 54.
е сад далигаје вино дотукло или његова упорност да зарад трезвеног света сутрашњице, како је наглашавао,шалећи се на свој рачун,уништи подоста од сремских залиха поменуте текућине која му дође дочаше , може се нагађати само.
вино је воја баш обожавао нипочему се не разликујући од осталих сељана.сисо га је још ко
мали нагуму уподруму који дуж целе кућеим се отего,
буради сијасет,рај за нас децу бијо ,за сиграње жмуура, а насваком бурету дедаму је написао шта је садржај.а иоткад.
да не буде грешке.
- то ме је привукло,та систематичност дедина,ко у апотеки,правдао ми се воја телефонски почетком овога века ,већ поприлично начет цирозом.
често сам га,годинама, затицао уз дневну штампу и шприцер ,солотринкера,запањеног над феноменом природе,
- богати човече, била му узречица, јелти можеш да умислиш углави како то од зелениша сачокота који се звучно називају бели бургундац,савињон или рајнски ризлинг,кад се измуљају у квечу нацеди текућина која кад оцстоји плени кристалном бистрином, благо ћилибарском бојом, реском снагом, те укусом који се памти.ма ко медицина,
- немогу,искреноћу ,а постиђен што несхватам суштину локања,
тјст медицине ,која га главе дошла ,присећах се док уз споменик пребирах по прошлости.
- ха,однечег се мора окончати трајање ,па боље спуном чашом предамном,него са празном надом да ће инама овде на балкану једном сванути светлије сутра, кое додуше трепери, ено га тамо....ненадохват, говорио је Микан,комшија нам, гроб му ено стазом лево,нуз капелу, агроном, који такође циротичан не дочека 50у , половином деведесетих, века кљокнутог.
читао сам, певао је римски песник Quintus Horatius Flaccus, или кратко, Хорацие , деценију пред нову еру: Exegi monumentum . . .( споменик подигох. . . .). рођак мој воја, којег поменух, за живота , то исто савином чинише .
утоиме . . . . ајд живили !