„Некада је ту била кућа.
Сада је ту рупа."
(Славко Павићевић: „Ратне песме" )
Приче из прве руке... Отуд и гост аутор у категоријама.
Мој матори је тада имао петнаест година. Син јединац, живео је са својим оцем и мајком, трговцем у књижари Геца Кона и кројачицом у једном модном салону, у кући на половини тадашње Хартвигове улице, пре тога Београдске, после тога Бориса Кидрича, па затим опет данас Београдске улице.
Причали су ми је да је 6. април 1941. био леп сунчан дан. Недеља.
У данима који су уследили после тог 6. априла, док су се ћале, баба, деда и Флоки, мала коврџава пудлица беле боје и очију као два црна дугменцета која је преживела рат и угинула после рата од упале плућа, вукли раскаљаним сеоским друмовима у околини Београда из којег су отишли у, како су они говорили, бежанију (не у место, него у стање), падала је непрестано киша, било је хладно и чак је падала и суснежица. Као за инат.
Углавном, 6. април је била недеља. Божји дан. Рано јутро. Тада петнаестогодишњи дечак, мој матори, излежавао се још увек у топлом кревету када су забрујали први немачки авиони изнад Београда и почеле да завијају сирене. Баба је утрчала у собу и викнула:"Устај, Боги, бомбардовање!!!"
Мој матори, иначе као гимназијалац учесник демонстрација од 27. марта 1941. на којима је са свима осталима извикивао Боље рат него пакт и Боље гроб него роб, онако лежеран и опуштен какав је био читавог живота, само је одговорио:"Ма какво бомбардовање. То су наши, вежбају." И окренуо се на другу страну ушушкавши се да настави то лењо, дремљиво јутро у кревету.
Поверовао је да је ипак бомбардовање у питању када је зачуо прве експлозије, а нарочито када је зачуо страховити тресак. Немачке бомбе су погодиле зграду Коњичког штаба војске Краљевине Југославије, легитимни војни циљ, која се налазила на углу те њихове Хартвигове (односно Бориса Кидрича, односно Београдске) и потоњег Булевара револуције, односно Булевара краља Александра, тачно преко пута Правног факултета.
Уплашивши се од тог треска и ломљаве, матори је ђипио из кревета и онако у гаћама и мајици и бос искочио кроз прозор у двориште и побегао.
Када су се касније, пошто су напади престали, баба, деда и матори вратили у ту своју кућицу, имали су шта и да виде. Једна откинута бетонска табла од зграде тог Коњичког штаба је пролетела кроз кров њихове кућице и пала право на тзв. француски лежај мог маторог који је вероватно био још увек топао од ленчарења у лепо недељно јутро и пресавила је тај кревет као када се склопи некаква лепеза.
После априла '41. су у тој њиховој полусрушеној кућици коју су некако поправили до краја рата живели са мојима и дедина сестра са мужем и својих четворо деце која је била удата и до рата живела у Земуну, али су они избегли из Земуна када је по капитулацији Краљевине Југославије Земун припао усташкој Независној Држави Хрватској. После рата се та моја фамилија вратила у Земун и ја и данас тамо имам фамилију.
У данима после тог 6. априла мој деда, тада човек од својих 37 година, прво је отишао у тадашњи војни одсек да се као војни обвезник који је одслужио војску још 1926. пријави сам да брани своју земљу. Оданде су га отерали речима:"Марш, стоко, одавде!!! Јес, само смо тебе чекали па да ратујемо!!!"
Схвативши да се све распада и плашећи се нових налета немачких авиона, сви троје, баба, деда и мој ћале, кренули су у оно што су они после у својим причама називали „бежанија". Још једном понављам, не место Бежанија, него стање у којем су се нашли. Само са најнеопходнијим стварима у рукама и пудлицом Флокијем завијеним у један креветски чаршаф, лутали су од села до села у околини Београда по киши, суснежици, хладноћи и блату.
Једно вече закуцали су на врата неке сеоске куће у нади да ће их примити макар под кров онако мокре и промрзле, да се мало огреју. У кући се затекла само једна млада жена која их је и примила. Муж јој је био мобилисан још пре почетка рата, а она је остала сама у кући са својим свекром који је тренутно био одсутан. Примила их је и рекла да, када се свекар врати на вечеру, морају Флокија да сакрију јер је њен „таја" опасан и мргодан човек који ће их све избацити из куће ако види да су унутра увели пса којег су ионако сматрали „господским" хиром. Док напољу људи гину...
У неко доба „таја" се вратио, снајка је објаснила свом свекру ко су ти људи у њиховој кући, он је ћутао, гледао моје мргодно, али је ипак рекао да сви заједно седну за вечеру. Док су у тишини јели, испод оне гомилице од креветског чаршафа испод којег је био Флоки зачуло се тихо цвиљење.
„Шта је то," викну „таја" мргодно.
„Тајо," одговори му снајка, „овај дечак је повео и куче са собом. Било му је жао да га остави..."
„Таја" их је гледао све љутито (моји кажу да су у тим тренуцима хтели најрадије да побегну напоље, па макар и киснули и мрзли се), а онда само кратко рече:
„Дедер, сна'о, подај и њему нешто да једе. Живи је створ."
И наставили су сви вечеру.
Моји су се после тог и таквог почетка априла 1941. вратили у своју полусрушену кућицу у којој су и дочекали ослобођење и мобилизацију маторог који је као и многи Београђани и Шумадинци тог октобра 1944. био ангажован на Сремском фронту. Тек су се годину-две касније, на захтев мог маторог који је дошао на одсуство и онако у униформи, са својим чиновима које је добио у међувремену, отишао у тзв. „реон" и затражио да се његовим родитељима додели неки стан под кирију, достојан живљења, па су тако баба и деда од 1946-47. све до своје смрти у првој половини деведесетих живели у кући на углу Гундулићевог венца и Павла Папа (не знам како се данас зове), испод Бајлонијеве пијаце. Ту сам и ја растао јер су баба и деда у мом детињству били онај сервис који је замењивао обданиште или дневни боравак у школи.
Дуго после Другог светског рата на средини улице Бориса Кидрича (Хартвиговој, Београдској) стајао је празан плац на месту на којем су живели моји баба, деда и отац. И сваки пут када бисмо пролазили туда, трамвајем или пешке, они би ми показивали ту „рупу" између зграда са десне стране када се пењемо узбрдо од Славије према Правном факултету и поменули би ми да су некада ту живели.
Када сам деценијама после тога мом матором први пут пуштао филм „Ко то тамо пева", ћале се слатко смејао током читавог филма. А онда, на крају филма, када два музичара као једини преживели изађу из оног преврнутог аутобуса и кроз дим и прашину рушевина запевају како Шваба јаше црног коња и како недеље нема више, ја погледам у мог маторог и видим човека од, тада, својих шездесет и кусур година, како тихо, али зато горко плаче.
Ваљда је то та катарза коју сви помињу... Не знам.
Углавном, ја ову причу никада нигде нисам записао. Ово је први пут.
И то сам урадио из захвалности за брзо размишљање и још брже рефлексе мог маторог које је показао искочивши тог 6. априла 1941. кроз прозор таман толико на време да ви данас можете да читате ову причу. Иначе, јасно вам је, да је матори био само мало спорији, ви ово данас не бисте читали.