Muški manekeni i žene preduzetnice

Опасно је да неко из Србије посумња да је изгледа свет начисто полудео, али то што се колективно ментално стање у овој земљи(ци) можда и не може описати као задовољавајуће само по себи не амнестира „остатак" света (тј. оне који њиме управљају).

Елем, ЕУ је прописала (засад само летком?) да се жене убудуће не ословљавају ни с „госпођо" ни с „госпођице", већ само именом. Образложење је да је овакво „титулисање" - сексистичко. Ако се и укидање једне од две „титуле" могло разумети због интерпретација да је то залажење у приватност, укидање традиционалног начина обраћања (шта ако се не зна име саговорнице?) тешко да се може здраворазумски разумети, нарочито што се „титулисање" не одузима мушком роду (колико бар успевам да прочитам), мада се и израз „спортиста" мења у - атлета! (Текст Dailymail-a овде.)

Код нас су неки елементи сличног „новоговора" (Орвел у пракси? глобално и локално? у лаганом залету?) неко време присутни, још од оног манифеста с „боркињама" и „психологињама" (само два примера). Безуспешно сам делимично бранио тај приступ неким конзервативнијим језикољупцима објашњењем да су женски облици логична потреба језика какав је наш (с обзиром да препознаје род свих именица, па се и глаголи мењају (и) по лицима), иако и ја мислим да не треба силовати језик облицима који су очигледно рогобатни - што је, опет, неприхватљиво екстремнијим заговорницима-ама апсолутно родноравноправних парњака (парњакиња?!) старих термина којима не знам зашто би сметале кованице попут жена-психолог, жена-борац, ако је баш толико битно да постоји посебна реч у женском роду. Да не причамо да су код нас препоручени облици били, ако добро памтим (исправите ме, не могу сада да тражим), „директоркиња" уместо ипак много ближег „директорка", па и „директорица", чини ми се да да није прошла чак ни „докторка", већ докторкиња, или тако нешто.

Ова прилична језичка (да ли и психичка, па онда и психолингвистичка?) конфузија (тек сад почињем да разумем онај стари цртаћ у коме се каже „Добродошли у..., где су жене - жене, а мушкарци - мушкарци!" :D) сигурно није без везе с редефиницијом положаја и односа полова у друштву (о додатним импликацијама по сексуални и(ли) родни идентитет да сада не причамо), па нас тако можда све мање могу чудити склопови (иако сасвим непотребни, па и бесмислени попут плеоназама) попут „Метросексуалци попут Дејвида Бекама, Роберта Даунија Млађег и мушког манекена Дејвида Гандија...", „Инспирација за славну слику био је Леонардов мушки помоћник", „...поводом недопустиво тешког положаја жена предузетница"...

Има и жена, еманципованих (феминисткиња, чак), које такође сматрају да је већина поменутих новина - сиљење (и израз силовање је постао проблематичан) језика (ако сам добро закључио из новинског текста). Да ли је реч о ретким изузеткињама, или пак не? :)

Има и других тенденција - покушавају се проскрибовати изрази типа „аутистичан став", било је на Блогу прича и о томе. Не знам да ли бих икоме могао да докажем (и да ли би требало да доказујем) своје разумевање и емпатију за људе који имају разне проблеме, па и са аутизмом неког од ближњих, али и оволика сензитивност (ваљда као део таласа свеопште политичке коректности која исијава лицемерношћу, како се бар мени чини) чини ми се претераном. Да ли ово значи да не бисмо више смели да користимо реч „метастаза" за фазу неког процеса у друштву који сматрамо злоћудним (малигним), да не бисмо повредили осећања оболелих од рака или њихових породица, да ли преда мном нико не би смео да помене леукемију јер ми је мајка умрла од ње? Признајем, и сâм сам се лецнуо у тренутку када сам неком мајстору рекао да ми се не свиђа неко решење јер ми изгледа разроко, када сам постао свестан да је он разрок, али опет се питам да ли би израз „шизофрен" (или шизење) морао да буде увреда за оне који у породици имају оболелог од схизофреније (овим „сх" покушава се направити разлика између свакодневног значења „шизофрености", па и „лудила" (које у неким случајевима данас има и позитивну конотацију). Зашто би се ико стидео због ствари за које није одговоран? Да ли ћемо измењеним говором заиста суштински променити однос према мањинама, да ли ћемо према некадашњим „инвалидима" почети да будемо бољи због тога што ћемо их у говору означавати „особама с инвалидитетом"? Или „посебним потребама"? Или смо могли „само" да мењамо конотацију свих тих речи? На крају крајева, зашто би израз „аутистичан" био проблематичан ако смо већ усвојили синтагму „особа са аутизмом"?

Пре једно годину дана снимао сам разговор с дивном женом полусрпкињом-полуенглескињом (како се сама представила). У једном тренутку говорила је о понижавајућем третману једне Циганке у једној болници, с потпуном емпатијом. Добронамерно ми је сугерисано (али с мало чуђења што то одмах нисам сâм урадио) да поновимо снимање тог дела због израза „Циганка". Морам да признам да ми то није било јасно јер је жена својим ставом и садржајем исказа показала да она реч „Циганка" не користи пежоративно - чак је целим контекстом много више учинила у прилог емпатији с припадницима (и припадницама) тог народа и на чишћењу те речи од негативних конотација.

Али, ако назив/име толико значи (ако је заиста nomen - omen, а није да уопште није), хајде да променимо име држави (та лудост ми на ум паде одавно, а онда ми би лакше кад и Круголина рече да јој дође да виче: „Ови није Србија, ово није Србија!"), хајде да се ни народ по коме је она добила име више не зове како се зове, хајде да прогласимо да нам је увредљиво да нас зову Срби, можда нам коначно крене, можда више нећемо бити такви какви (мисле да) јесмо(?), можда нам више неће приписивати да смо онакви какви (мислимо да) нисмо(?)!