Evropske integracije i/ili evropeizacija Srbje

Da li su nam evropske vrednosti na dohvat ruke?

Vest: “Državljani Češke, Estonije, Mađarske, Letonije, Litvanije, Poljske, Slovenije, Slovačke i Malte tako mogu od danas da putuju slobodno od Estonije do Portugala bez provere isprava na granicama.Reč je najvećem proširenju zone slobodnog kretanja unutar šengenske zone, koju sada čine 24 zemlje.Britanija i Irska će zadržati pograničnu kontrolu svojih granica, ali su Island i Norveška već potpisale šengenski sporazum - dok se Kipar, Švajcarska, Rumunija i Bugarska spremaju da to urade u sledećih nekoliko godina.”

A mi?  Posle „čestitki“ koje su nam uputili Sarkozi i Braun, u Srbiji se intenzivira,  ili se bar pokušava intenzivirati, debata o koristima od ulaska u EU koja se od 2000 na ovamo „bez razloga i promišljanja podrazumevala.“  Antonić  poziva na dijalog evroskeptika i evrooptimista. Geopolitika mu daje za pravo. Na nama je da prezentujemo i argumentujemo svoj stav. Moj je sledeći-mogu da budem evroskeptik do sudnjeg dana ali ne vidim način da se Srbija evropeizuje ako nismo i formalno u procesu EU integracija. I zato se nadam da ćemo u januaru dobiti i potpisivanje SAA bez obzira ko se tome radovao u toku kampanje.  

Evo zašto. Povratak Rusije na velika vrata na međunarodnu scenu sa jedne, i SAD sa druge, koje već sada pokušavaju da „restor its leadership“ kao da Buš vuše nije predsednik, i koje zbog toga ponovo obraćaju pažnju na multilateralizam i EU partnere, doprineli su da će Kosovo južno od Ibra biti nezavisno od Srbije ali teško i suverena država u dogledno vreme. I sama EU je promenila prioritete, valjda zarad unutrasnjih nesuglasica, koje i mi koji smatramo da postoje moralni razlozi koji daju legitimitet za izmenu međunarodnog prava da Kosovo bude nezavisno, ne možemo da previdimo. Za EU  sada je sada glavni izazov kako ući na Kosovo.

Desila se jedna velika promena. Ono što smo neki od nas ’99 prihvatili kao trend koji će oblikovati međunarodne odnose ubuduće, nekako je izvetrio. (Što mi ne govori i da ja treba da dignem ruke od svog ubeđenje, ali..) Evo šta o tome zaključuje Roberta Cohen u svom odličnom eseju Humanitarian Imperatives are Transforming Sovereignty:

"The end of the twentieth century has witnessed a shift in thinking about sovereignty and non-interference in internal affairs. For centuries, both were considered stabilizing elements in international relations. But when exercised in absolute terms, they were seen to produce holocausts and other humanitarian and human rights disasters. While continuing to recognize sovereignty as the basis for the international system, the new thinking emphasizes that when governments fail in their obligation to provide for the security and well being of their populations, and large numbers are at risk, the international community has the right, even the responsibility, to become involved. The power of these new ideas is evident. States today can expect limits on their sovereignty when they blatantly refuse to live up to their humanitarian obligations. International involvement with internally displaced persons has become an increasingly accepted course of action and most governments do not regard people at risk inside their countries as strictly a national problem. In fact, internally displaced persons and other people in acute need of humanitarian assistance and protection are increasingly seen as having certain rights and claims on the international community when their governments do not act responsibly or where there is a disintegration of the state. Greater humanitarian and peacekeeping presences in the field in emergency situations reflect this, bolstered by documents like the Guiding Principles on Internal Displacement and the World Summit Outcome document’s R2P. Nonetheless, concepts of sovereignty as responsibility and the responsibility to protect remain far ahead of international willingness and capacity to enforce them. Assuring action by the international community to assist and protect civilians inside countries and hold their governments to account will remain a major challenge for the twenty-first century. “

Zbog svega ovoga u Srbiji postoje dve realnosti i obe su donekle tačne. I ona koja tvrdi da je Kosovo već nezavisno ( bez Severa napominjem, ali daleko od suverenosti), ali i oni koji tvrde da su zaustavili trend i doveli u pitanje dalju sudbinu percepcije da će Kosovo  zasigurno postati suverena država. Ovi drugi dobijaju dokle god ne gube, tako je teško reći im:  alo dignite ruke. Pogotovu što se oni i ne trude da sakriju činjenicu da ih zanima samo forma, a ne i život na Kosovu. Cena dobitka je druga stvar i o njoj u stvari hoću nešto više sad da kažem.

Predsednički izbori su dobra stvar. Dobro je i što EU šalje ove crno bele poruke pa ih posle Solana pegla. Procesi odlučinavaja o konačnom statusu Koosva i srpske integracije su odvojeni procesi, ali ubrzavanje srpskih integracija nije, bez obzira ko i kako to peglao. Tadić je u neprijatnoj situaciji, 19.12. mu je „nažalost“ dao realni i objektivan povod da i dalje nastavi da se bori za održavanje Kosova u granicama Srbije, tako da se tu od Koštunice ne može mnogo  razlikovati. On se ne može autoavati tako što će reći nešto tipa na žalost pred nama je izbor EU ili Kosovo  i ja ću ko Sofija iz filma, ili....

On je i nešto ranije pokušao da krene trećim putem. Nedavno nam poručio da su nam evropske vrednosti na dohvat ruke. Hm. Hm. Većina njegovih saradnika ne kaže da su EU integracije nebitne, daleko bilo, ali su zbog Kosova i sami počeli da veruju, čini se, da je moguće nastaviti evropeizovati Srbiju i bez formalnog procesa integracija. Sarkozi i Braun nam  baš i nisu pomogli, dalje su poterali vodu na tu vodenicu, misleći pre svega o svojim interesima. Fair enough, ali gde smo mi u svemu tome. Može li se Srbija evropeizovati i bez formatizovanog procesa  integracija? ( Na stranu sad što ja mislim da  u globalnom 21 veku vi morate biti i deo sistema, a ne samo deliti njegove vrednosti ako hoćete da se uspešno nosite sa svim izazovima koje globalizacija nosi)  Teško. Nemoguće. Imajući u vidu ruski uticaj, Velju Ilića i Aranđelovac, broj radikala u prlamentu, snagu naših institucija, tajkunizaciju .....Ne znam hoće li se neko iz Tadićevog okruženja tokom kampanje ohrabriti da bar dovede u sumnju tu ideju kojoj su sad prinuđeni, a i zgodno je imaju dodatni razlog da dele UOs i opstaju sa VK, da pribegnu. A morali bi. Obratite pažnju na ovaj  ogroman propust i negativan trend Srbije kojoj su "evropske vrednosti na dohvat ruke". Koji pre ima veze sa cezaropapizmom nego sa desekularizacijom društva.

 OTVORENO PISMO PREDSEDNIKU REPUBLIKE SRBIJE POVODOM IZBEGAVANJA DRŽAVNIH ORGANA DA ZAŠTITE PROTESTANTE  

 Poštovani g. predsedniče,

  U otvorenom pismu kojim smo imali čast da Vam se obratimo 3. oktobra o.g. upozorili smo Vas da nedelje koje nailaze donose povećan bezbednosni rizik za pripadnike svih manjinskih grupa. Iz ovoga što sledi videćete da danas moramo da zaključimo da nadležna ministarstva ne rade svoj posao; da policija ne radi svoj posao. Prijave ne stižu do tužilaštva, niti se pred sudovima podižu optužnice. Jedan veliki broj građanki i građana Srbije realno ne živi u Republici, nego u vanustavnom stanju. Oni su lišeni ne samo prava na slobodu savesti nego i zaštite ličnosti i imovine. Pre tačno godinu dana, 18. decembra, ne samo što ste osudili seriju napada na verske objekte u našoj državi, nego ste zatražili da se brzom i efikasnom istragom i suđenjem preduprede verski incidenti.

Kada je na drugi dan pravoslavnog Božića ove godine spaljen hram Hrišćanske adventističke crkve u Staparu i Vi i tadašnji ministar vera ovo ste najoštrije osudili. Vi ste izrazili posebnu zabrinutost što se takvi napadi učestalo dešavaju, a policija na njih ne reaguje.

Danas Vam je stiglo pismo g. Živanovića, predsednika Glavnog odbora Hrišćanske adventističke crkve u Srbiji, koji dokumentovano dokazuje da u našoj državi postoji progon malih verskih zajednica. G. Živanović navodi da je u poslednjih mesec dana bilo pet napada na adventistički Saborni hram u Beogradu, da su napadi više puta prijavljivani policiji, ali da do sada niko na njih nije reagovao. Pri napadima je prećeno hladnim oružjem i ubistvima.

U međuvremenu, g. ministar vera tri meseca ne nalazi vremena da primi g. Živanovića. Ministarstvo vera se usredsređuje na polemiku sa izveštajima agencija drugih država ili međunarodnih organizacija o stanju verskih sloboda u Srbiji, umesto da te slobode štiti i unapređuje.Kada je u pitanju MUP, dešava se da službenici Ministarstva unutrašnjih poslova, kao u Staparu, pitaju da li su napadnuti registrovani prema Zakonu o crkvama i verskim zajednicama. Specijalna jedinica beogradske policije za borbu protiv desnog ekstremizma ne radi svoj posao. Visoki policijski funkcioneri kao što je glavni inspektor beogradske policije g. Zoran Luković drže serije javnih predavanja protiv „verskih sekti“, primajući platu iz bužeta koji pune i adventisti i drugi protestanti.Kad su u pitanju sudovi, Jehovini svedoci podneli su tužbu Vrhovnom sudu povodom odbijanja Ministarstva vera da ih registruje. Što se tiče Ustavnog suda, poznato je da u Srbiji on faktički ne postoji.   Poštovani g. predsedniče,  važeći Ustav ne daje Vam pravo na zakonodavnu inicijativu; stanje stvari ne daje Vam pravo da izbegnete da se odmah obratite naciji. Svi znamo za krajnje složen spoljno-politički položaj u kojem se nalazi naša zemlja. Posve nam je jasno da nam je umesto bilo kakve ishitrene reakcije potrebna smirena odlučnost. Kada budete čestitali Božić onima koji ga slave po gregorijanskom kalendaru, zatražite preko javnog televizijskog servisa od svih građana Republike da izvrše pritisak na konkretne organe uprave i da se obrate organima gonjenja i pravosudnim organima kad god se susretnu sa kršenjem zakona. Neophodno je potrebno da država Srbija hitno počne da funkcioniše na način koji propisuju zakoni, a da se zakoni koji su u koliziji sa Ustavom i koji ograničavaju ljudska i manjinska prava izmene kako bi se ova kolizija uklonila. Danas su neposredno ugroženi protestanti; podsetite građane da će u sledećoj fazi društvene dezorganizacije i bezakonja neposredno biti ugroženi svi.  

19. decembra 2007.

za Centar za razvoj civilnog društva,