Park, arcadia

Određeni komad detinjstva proveo sam u parku na Zelenom vencu. Dobro sam poznavao ovu uređenu zelenu površinu komplikovane strukture i namene. U njemu sam prvi put razbio glavu. To mi se desilo posle jednog suviše kratkog skoka sa ljuljaške posle koga me je drveno sedište, zaljuljano preko mere, odalamilo u potiljak. Krv je obilato curila i ta slika prilično je uznemirila moju majku koja me je odvela u najbližu bolničku ustanovu kraj železničke stanice gde sam efikasno hirurški zbrinut i vraćen u park.

U njemu obično nije bilo mnogo sveta. Redovni posetioci, čak i po lošem vremenu, bili su lokalni tapkaroši. Znao sam ih jer je majka često baš od njih kupovala dve karte za «20. oktobar», «Kozaru» ili «Jadran». Skupljali su se u srednjem delu parka, na klupi pored bazena s peskom i tu delili pare. Nisu obraćali pažnju na mene dok sam piljio u njihova slikovita lica. Bili su stariji ljudi, nosili su sakoe i kapute, jedan je imao izbrazdano lice. Ulivali su mi poverenje.

Branko Đurić je imao bicikl, crni sa tri točka iste veličine. Otac mu je bio predsednik kućnog saveta. Posle nekog vremena ispunjenog mojim upornim lobiranjem dobio sam isti samo zeleni. Zelenom je posle dva dana pukao lanac. Branko je pobedonosno rekao: «Rekao sam ti da kupiš crni!»

U krajnje unutrašnjem delu, tamo gde je sada parking na spratove povremeno bi se instalirali automobilići na sudaranje. Jednom je bila i dodatna atrakcija, žena sa najdužim vratom na svetu, 3.5m. Nju je bučno najavljivao čovek s megafonom. Nisam ušao da je vidim iz razloga finansijske prirode.

Iza tog dela pa desno, u zgradi koja se naslanjala na bioskop «20. oktobar» vežbao je preko dana džez orkestar. Ako ste umeli da zađete za leđa radnje za čišćenje i farbanje obuće i pronađete jedinu rupu na žbunju koje je činilo neošišanu živu ogradu, mogli ste da se dokopate prozora sa rešetkama kroz koji ste mogli lepo da pratite probu. Agilni dirigent bio je čovek koga sam kasnije identifikovao kao Vojislava Simića. Njemu je nadimak Bubiša i oni koji slabije poznaju džez pogrešno misle da se Vojislav zove Ljubiša, što ovog izrazito nervira. To je ispričao jednom na TV-u.

Zimi ste imali dve mogućnosti. Ili da se sankama spuštate sa najvišeg brega u parku, pa ako imate dovoljno kinetičke energije i sreće, strmoglavili bi se između drveća i žbunja pokrivenog snegom, prošišali bi zaravan i dokopali bi se sledeće nizbrdice posle koje bi izleteli pravo na kolovoz ulice Narodnog fronta. Ili, niz Reljinu, koja nije pružala mogučnosti da izletite na ulicu. Udarac sankama o sanke zvao se kalpiš. To sam naučio kada sam sasvim nehotice zakačio jednog ispred sebe. Ispostavilo se da ne ceni kad mu neko lupi kalpiš. A pokazalo se i da je dosta jači od mene.

Na ivici zaravni na koju izbijete kada hodajući od dna parka, savladate 2 uzbrdice, a pored taksi stanice, nalazio se kiosk za kuvane viršle. I kobasice, takođe. I jogurt u trostranoj prizmi. U stvari, tetra pak je bio naknadni izum. Pre toga jogurt je bio pakovan u teglice. Kiselo mleko takođe. Tako da ako ste u «Atini», na Terazijama, naručili đevrek i kiselo mleko, dobili bi i malu kašiku sa dugačkim vratom koja je mogla da dosegne dno teglice. Studenti koji su honorarno radili kao mlekadžije u ranim su jutarnjim časovima ispred vrata ostavljali mleko u flašama sa širokim grlićem i teglice, ko je već šta naručio. Sa pojavom papirnih pakovanja ugasilo se ovo korisno zanimanje.

U to vreme ja sam maštao da kad porastem prodajem novine. Novinski kiosci bili su moj prvi predmet čežnje. Naročito onaj na dnu parka, preko puta Kameničke. Tu sam se sprijateljio sa «novinarom» s kojim sam sklopio aranžman da mu svaki pročitani strip vratim u pola cene. Obično sam zamenjivao i doplaćivao. Glava mi je tek neznatno prelazila visinu tezge sa izloženim novinama. Ipak sam uspevao da šacujem. Mali jež, Politikin zabavnik, Panorama, Plavi vjesnik...stripovi su izlazili i u novinama. U Novostima ste imali Ben Bolta, boksera, svetskog šampiona u teškoj kategoriji, autor je bio Džon Kalen Marfi. Juliju Džons Stenlija Drejka takođe. Pa Porodicu Tarana od Džo Mak Manusa. I Ciska Kida od Hoze Luis Salinasa. Svaki dan bio je praznik.