Pira mange Ψηλαφαω

"Док други објашњавају живот, ти махни руком и одживи га."

Mika Antić, koji još uvek negde "šašav, leti i živi".

"To je bilo pre mnogo miliona godina. Beskrajno sam cenio vaše pokušaje da mi ulijete olovo u noge, kao onim lutkama od kaučuka koje se uvek uspravljaju."

Reč kojom je smišljen ovaj tekst glasi: pselafao
ψηλαφαω
pselaphao znači:

1. to handle, touch and feel
2. metaph. mentally to seek after tokins of a person or a thing

Dogodilo se nedavno da sam treći put u životu čula tu jednu sasvim neobičnu i retku reč.

Prvi put sam je pročitala sama, davno, u vremenima "prvih čitanja" kad sam smatrala da mi je elementarna obaveza da pročitam sve i svašta uključujući sve i svačije "religijske knjige" do kojih mogu da dođem, ako želim i da pokušam da razumem druge ljude koji ih čitaju (ili veruju) ili ako želim i da probam da istražujem ima li u tim spisima dovoljno zapisanih "kolektivnih sećanja" ostavljenih kao poruke koje bi nam olakšale razumevanje njih davnašnjih i nas, sadašnjih. (Nikada nisam mogla da verujem u jednu knjigu, ali sam sve knjige oduvek smatrala najdragocenijim saveznicima uviđanja, saznavanja i - uživanja, naravno)

Drugi put sam tu reč čula prilikom jednog štučijeg zimskog pecanja, novembra 1993. i bila iznenađena do zaprepaštenja jer je bila upotrebljena sasvim metaforično, baš u kontekstu kakav sam joj i sama bila namenila, skoro pa nezavisno od upotrebe njenog prvobitnog značenja. S obzirom da glas koji ju je tada izgovorio više ne postoji, bila sam sasvim sigurna da ni ja tu reč više nikada neću čuti, izgledalo je da nema ko više da je izgovori, takva je sudbina retkih reči i sasvim neobičnih ljudi koje imamo sreću da sretnemo.

Treći put pojavila se, ipak, izgovorena jednim drugim glasom koji i danas postoji i odslušala sam je, s nevericom i s nadom da se moje zaprepašćenje i iznenađenje neće osetiti u komunikaciji, dok s teškoćama poimam da sam tu reč, eto - opet čula. Metafora kojom je ovaj put upotrebljena bila je dragocena, neobična i - dvostruka. Istovremeno i ista kao već jednom određena i - potpuno različita.

A cela priča mi je skoro zabavna u svojoj metafori, jer se reč "pselaphao" u izvornom tekstu pojavljuje samo četiri puta, kao da je pisana da bude sakrivena, a ne pročitana.

(1. The verb pselaphao appears only 4 times in the Greek NT (Lk. 24:39; Acts 17:27; Heb. 12:18; 1 Jn. 1:1).)
Kao da je sama reč najbolja metafora za istinu da su "najčvršća vrata ona koja su potpuno otvorena" i da ljudi najteže (ako uopšte) poveruju u sasvim očigledne, vidljive stvari, pojave ili događaje. O doživljajima i da se ne govori.

I čini mi se da zato reč dobro pristaje - Miki Antiću, otuda je u naslovu pesme s kojom smo ga prividno ispratili Juna 1986, po njegovoj sopstvenoj želji, zajedno sa "Besmrtnom pesmom" koju je za tu priliku napisao da bi bila pročitana, nas kojii smo pretekli radi, a ne njega koji je samo nastavio da leti "golubijim krilom", šašav i divan.

To se moglo osetiti. Zato kažem - ψηλαφαω Mika, Pira Mange Korkoro...

Mika Antić je pesnik o kojem se malo govori.

(mogla bih da se kladim da mu se dopada što je tako, jer je napisao:
"Dudo,
kad me iznose, neka pročitaju „Besmrtnu pesmu". A kad me pokopaju neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira „Piro manđa korkoro". Niko ne sme da mi drži govor.
M. Antić" )

Ko o njemu ne zna ništa - ne vredi da mu pričam.

A ko o njemu zna svašta, ko je iz svega što je napisao, uradio, zabeležio, osvetlio, posuo svojim hrapavim, a umilnim glasom, ko je iz svega toga uspeo da "oseti" kakav je svet i kakvi su ljudi i prizori gledani njegovim očima - isto ne vredi da mu pričam.

Pa, zašto onda pričam?
Zato.

Ima par njegovih ostavljenih reči koje, pročitane, mislim da kokanda mogu mnoga dobra učiniti njegovim novim i starim čitaocima, mogu pomoći da se nejasno (i najčešće nemo i nemušto), na "pslefao" način oseti jedno ljudsko biće koje je umelo da živi sa sobom, sa svim onim što jeste i što bi voleo da nije. Da se vidi mašta nekoga ko ume da radi film "Doručak sa đavolom", da piše prekrasne pesme za decu i one za odrasle, da napiše "Pisma gospođi Vineti", da "odmađija" svoja putovanja, da preživi svoje slobode, da - živi. Do poslednjeg daha.

"Петроварадинска тврђава, 1972. са оркестром Јанике Балажа и Звонком Богданом. Ноћ. Завејани смо.
Тестамент? Па у реду, морамо написати и тестамент: ако ме задеси зло и не умрем на мору, што сам вечито желео, ако не будем спуштен са палубе низ даску у најежени мир океана, него умрем на копну, што је огромно понижење, нека ми не држе говоре и на мени се мртвом вежбају раштимованом беседништву.
Нека ме до гроба испрате Цигани тамбураши, и нико осим њих. Нека ми свирају ону... знају то они која је.
И кад сам сам, нисам сам, јер имам себе уз себе. Зашто презирем оне који то не схватају, целог свог живота, па кад са собом у друштву на крају виде смрт, они урлају од самоће."

"U vozovima sam proživeo dobar deo života. Rani novosadski vozovi za Beograd, vozovi Francuske, vozovi sa regrutima koji ih neispavane odvode u nepoznato, vozovi do Sombora ili Subotice... I jedan voz iz kog smo, vraćajući se iz Osijeka, pre nekih trideset godina, naglo iz sna probuđeni, skakali u visoki sneg. Bila je Gajdobra! A Gajdobru i stajalište Orlovat pamte valjda svi đaci Vojvodine! Vozovi nisu samo romantika mog života. Kupe je bio moj svet! Seti se: Onda je kupe pun nekih novih gospođa beskrajno belih kao sibirski predeo...
Imao sam svoje lične vozove, kao što sam imao svoje lične ljubavi. Od braka do konjaka samo pola koraka. Od druma do ruma samo razroka šuma uma. A te korake sam, često, činio baš u vozovima ovog života. I sad čujem kako tutnje točkovi mojih vozova. Gde sam to stigao? Ne znam. Putuje jesen. Putuje luda i krivudava. Putuje niz predgrađa..."

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i pokazivati svima
Bićeš moj način odevanja svega nežnog i tajnog
Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe skidati
Na meni ćeš se raspasti
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše
I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama
Na poderanim mestima, zajedno ćemo plakati
Zašivaću te vetrom
Posle ću, znam, pobrkati moju kožu sa tvojom
Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje
To je umivanje tobom.
Ljubav je čišćenje nekim
Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama
Tetoviranje maštom
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji
Ti si moj način toplog
Obući ću te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće
-------------------------------------

p.s.
Mika Antić, nadam se, neće jako zameriti (od tamo gde je sada) ovaj pokušaj da ga se okiva u tuđe reči. Ali moram da kažem, ne mogu da odolim - i ne htejući, ne tražeći, ne moleći (nikad) otisnuo je zauvek tako mnogo reči u tako mnogo nas koji razumemo da su to reči koje se "ćute" (na hrvatskom). Čisti, šašavi, blesavi, zvezdani, neponovljivi - pselafao.Garavi, naravno.