EU LIGHT

Velika i dobra vest-Srbija danas parafira sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU.  Do parafiranja dolazi pošto je glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte komesaru EU za proširenje Oliju Renu prenela da je Srbija ostvarila značajan napredak u saradnji s Tribunalom i da je to dovoljno za parafiranje Sporazuma. HRV je oštro kritikovao ovakav sled događaja.

"U ime i uz podršku kolega komesara, odlučio sam da u Briselu sa Srbijom parafiramo Sporazum. Naravno, to nije kraj puta. Saradnja s Tribunalom sada ne može da stane. Ostalo je još dosta toga da se uradi kako bi se postigla puna saradnja s tim sudom, a to je osnovni uslov za potpisivanje Sporazuma….Ovo je prekretnica za Srbiju. Posle nacionalizma u devedesetim, svanula je demokratska zora 2000, za Srbiju, a sada sviće evropska zora", rekao je EU komesar za proširenje  Ren.  

Srpski zvnaičnici su komentarišući ovu vest, na žalost, akcenat stavili samo na finsijsku korist koju će Srbija ovako ili onako, bankarske garacije, pomoć EU, poboljšanje uslova za direktne investicije, ostvariti. Jedino je Tanja Mišćević, šef vladine kancelarije za pridruživanje uočila da je Srbija ovim parafiranjem dobila i podsticaj ali da je na sebe preduzela i određene obaveze.  

Jedna od tih obaveza  je, pored neupitne saradnje sa ICTY i posvećenost regioanlnoj saradnji, koja je uvek bila i okosnica funkcionisanja same EU od njenog stavranja, a koju Srbija zarad bitke za Kosovo sve češće marginalizuje ali i usporava i time kažnjava i svoje susede.  Do potpisivanja  a tek do ratifikacije sporazuma od strane svih zemalja članica EU još je dug put. No, i ovo je bitan korak napred i treba ga i pozdraviti, a pre svega  razmisliti kako da se novonastala okolnost najbolje iskoristi da bi se ostvarilo sve ono što još nedostaje u procesu demokratizacije a što je istakla i  EK u svom izveštaju o  napretku Srbije  i ostalih zemlja Zapadnog Blakana.  Ili sve ono na šta sa razlogom ukazuju predstavnici civilnog sektora i progresivna opozicija, jer šta oni nude kao alternativu ovom pristupu EU? Ja sam tako doživela i pozdravila potpisivanje sporazuma sa Crnom Gorom, ana kao EU hvalospev Milu Đukanoviću, koji se eto turbo razlikuje od Koštunice i co. ( Indikativno ili ne, nisam u trenutku postavljanja teksta naišla ni na izjave NGO, ni na izjave LDP, LSV ili nekih manjinaca, osim komentara Vojina Dimitrijevića na Kažiprstu)

Ja potez EU vidim upravo i kao priznanje onima koji su u Srbiji zaista posvećeni evropskim vrednostima i politikama i  kao pomoć Borisu Tadiću da bude eksplicitniji u svojoj izbornoj kampanji, i da time prinudi Vojislava Koštunicu da se on poptuno jasno odredi da li je zaista za nastavak integracije zemlje u EU, bez naravno DSS uslovljavanja EU. Vidim to i kao način da politička scena u Srbiji prestane da se pomera udesno još više, kao posledica logike od dva zla manje, preteranog oportunizma takozvanih reforsmskih opcija, ali i činjenice da je upravo međunarodna zajednica dobrano doprinela etabliranju Vojislava Koštunice i DSS, od 5 okotobra preko podrške oko  poslednjeg ustava, sve do činjenice da on “dobija” u pregovorima oko Kosova. Navodnici su tu samo zato da upozore na cenu te pobede koju ćemo plaćati mi, pro reformski nastrojeni, a ne on kako političar, jer je na dobrom putu da zaista bude u stanju da se okrene srpskoj javnosti i da kaže kako to Goran Svilanović slikovito opisuje:” Eto, postigao sam da naši unuci kad budu crtali mapu Srbije, nacrtaju i da je Kosovo deo, a ko vlada Kosovom i šta se tamo dešava, nije bitno.” I time možda ućutka bunt  radikla, a možda i smanji rizik velikih izbegličkih kolona, što i nije malo. 

U širem smislu i ovaj potez vidim kao posledicu promene snaga na geopolitičkom planu i njegovih efekata na uticaj i redefiniciju interesa pojedinih sila na Zapadnom Balkanu, što se sve najbolje očitava i konfuzijom u široj međunarodnoj zajednici oko Kosova ( ako mene pitate u čemu je razlika između EU predloga dve Nemačke i našeg Honkonga u smislu zašto je OK da jedni eksperimentišu a nije da to na istim osnovama, napuštanja supremacije zaštite ljudskih prava nad teritorijalnim suverenitetom,  rade drugi)   i očito je velikoj ceni koju EU i SAD ima da plate Rusiji ako žele da zadrže politički kredibilitet, a ne samo finansijske investicije, koje su do sada uložile u ZB. EU možda popušta sa politikom uslovljavanja na ančin da misli da će kroz strukture, iznutra, obema stranama u novonastalim okolnostima, biti lakše da nastave započete procese i iaspiranti spune preostale obaveze.  Takav je život, i treba biti mudar pa blansirati između principa i realnosti, i gledati šta je najbolje za zemlju i vlasitu ideološko vrednosnu opciju.

Šta je za Srbiju dalje realno moguće? Čini mi se da je poziv EU da se napregne i svim zemljama Zapadnog Blakana da status kandidata pa da onda nastavi sa zahtevnim procesom pregovora, kroz koji bi se nadoknadilo i ono što aspiranti nisu ispunili kada su kopenhaški kriterijumi u pitanju, vrlo bitan pristup. Kod nas ga najeksplicitnije iznose Goran Svilanović i Vuk Jeremić, sa bitnom razlikom u tome da Svilanović smatra da je preduslov za to što brže rešenje konačnog statusa Kosova. Ugledni evropski  think-Tank European Stability Initiative zagovara, takođe, nešto vrlo slično potonjoj  verziji. Pre bilo kavih megalomaskih rekacija treba imati u vidu i da to nije garantovan pristup EU već jedan hrabar predlog na čijem bi ostvarivanju upravo region i Priština i Beograd, ako su odgovorni, imali dobrano da porade. I da razmisle šta je alternativa.