Drzava Srbija i njeni PODANICI

Dugo se kuvam, krčkam, lomim, trzam i moram reći, napisati ili cu pući kao mehur od sapunice. Ne volim i ne radim ništa u životu anonimno, pa ne bih sad da počinjem. Ako Vam je dosadno čitati preskočite sledeći pasus.

Miroslav Petrović, rodjen 09.12.1970. u Loznici i dan danas u Loznici. Završio zanat metalostrugara, mašinsku tehničku skolu, kurs vatrogasca, napustio mašinski fakultet u NS posle 8 meseci jer nisam dao matematiku i fiziku (šta tražiti na mašinstvu ako ne položiš matemetiku i fiziku), vojni rok odslužio, u ratovima, sticajem okolnosti, nisam direktno učestvovao. Otišao do Australije i zbog ljubavi se vratio posle 5 meseci (1992.), zaposlio se u Pošti Loznica kao JEDINI kandidat na konkurs za 2 radnika FTO (fizičko tehničko obezbeđenje), dobio od roditelja (do neba im hvala) stan, oženio se, rodili (da, ne dobili jer decu ne daju) supruga i ja 3 ćerke, upisao vanredno Višu PTT školu u Bg odsek telekomunikacije, položio matematiku i fiziku i napustio (samo da dokažem sebi da mogu), otvori preivatnu radnju 2000. , napustio Poštu 2002., i evo me...na kraju svega pukao bih...ali NEĆU...samo ću napisati i reći pa će biti lakše.

1986. i mitinzi Slobodana Miloševića po zemlji Srbiji. Bili svi pa bio i ja. Nisam bas kontao o cemu se radi, ali masovna histerija i ludilo zahvate, pa kličete i skačete a ne znate niti šta niti kome. Sećam se da je fora bila sa Kaćušom Jašari i Azemom Vlasijem a šta tačni i zašto...izvinte ne sećam se. E odatle počinje moje SVESNO i aktivno, dobrovoljno POROBLJAVANJE. Sad shvatam, sa ove vremenske distance, da su jednostavno znali koje dugme da pritisnu da skočim, šenim, vičem, kličem..

1987. zbog dobrog reagovanja na dugmiće koje su pritiskali, predlozen (pre roka) za druga Člana Saveza komunista. E sad...iz nekog volšebnog razloga javio se inat da NEĆU kad oni hoće i prvi put stavljen pod sankcije...eheheh...

199x-te eeehh..da...SPS...to je to, evo konačno za mene mesto. Dovoljno lud, dovoljno mlad, dovoljno dobro vaspitan da sve to nevidim kao priliku da nešto ušićarim (a moglo se) već kao mogućnost da nešto promenim...ahahah...Vrlo brzo uvideh da sam u manjini i da mi sede sankcije, opet.. 

Prolaze dani, meseci, godine se izvlače...sankcije, ratovi, bombardovanja i u svemu tome moja, naša deca kao ostrvo spasa. Šušne ponegde ...da se ruši Milošević...on je jedini izvor jada, bede ...juriššš...pa ja sam prosečan gradjanin države Srbije i unuk moga dede..ako je juriš onda napred..

Black Out...evo 2009. se izvlači ispod nogu...šta to bi? Meni nikad teže u poslu, upalim TV gdin Dinkić priča nešto..ček, on je od nas što rušismo diktatora, sigurno je nešto konkretno i istinito..pomoć privredi, kriza, kredit preko Fonda za razvoj, lako, brzo...eee ..da...to je za mene...od 2000. privatnik, nikad u blokadi, državi nisam dužan, kuću sa suprugom i uz pomoć naših roditelja bez dinara kredita, daćemo tapiju..samo da posao pokrenemo da ima od čega da se živi. 02.aprila 2009. predata kompletna dokumenta bez potrebe za dopunom, i...sta sad? Odvažim se malopre pozvati telefonom u Fond da se informišem i uhvatim sebe da ponovo šenim jer gdja sa druge strane nema milosti i poručuje da moram tu i tu gdju potrayiti ali da nju TEŠKO mogu dobiti..

Hhmm...ostadoh zbunjen novo nastalom situacijom..gde sam, sta je ovo...radnik koji prima platu od MOG rada koji treba da mi se obraca sa Vi i bude usluzan..uštinuh se i probudih...Srbija je ovo.

Hvala Vam na prostoru gde dadoh malo oduška. Daleko da sam sve rekao što imadoh, ali to ću sutra, prekosutra...kao i svaki prosečan Srbin (gradjanin nazovi demokratske države Srbije)...sada odoh da zovem dužnike i izbegavam poverioce...kao i svaki prosečan PODANIK Republike Srbije.

U zdravlje.