OHNE GOTT ?

Ne, nikako.Nisam antropolog, nisam ni filozof po obrazovanju, ne posedujem ni nužno strpljenje jednog metodološkog pristupa (koji bi bio neophodan da bi me bilo ko od ozbiljnih, shvatio ozbiljno ) , pa ipak, pitanje je isuviše krupno i nemoguće je izbeći ga, ne meni već  bilo kom ljudskom biću.

Pogledajte i videćete.

Ono što danas u mom laičkom poimanju izgleda izvesno čak i sa stanovišta same nauke, jeste da je Sve energija, sav naš ,,realni svet,, i ono što nam je dostupno u njemu, sve je to izraz fantastičnih i neizmernih formi pojavnosti te energije. Priroda, njeni procesi i sama evolucija je jedan (prividno) vremenski tok tih oblika energije koji su svi u svojoj prirodi – objekt.Beskonačni niz objekata.

S tog stanovišta nema nikakve razlike između dramatičnog trajanja jednog komarca koga, u milonskom roju komaraca proguta lastavica u letu i to njega, baš tog komarca  i  recimo, nekog krokodila koji provodi svoj stogodišnji vek u ,,statičnoj idili,, neke afričke bare. Čista tranzicija energije, tranzicija objekata.Ničeg dramatičnog, emotivnog nema u tome. Ne za objekte. A upravo to je Sve.

Ovaj svet je sazdan na tome. Indiferentna tranzicija energija. Sreća-bol, lepota-mrak, poezija(?), sve to objektivno ne postoji u toj prirodi sazdanoj na procesima energetskih metamorfoza. Ashes to ashes.

Pa ipak, usred tog neumitnog i savršenog, usred te potpune objekiviziranosti koja je Sve, postoji – subjekt. Čovek.

Sa stanoviša objektiviziranog sveta čovek-subjekt je virus.

Dakle ne greška već virus,ono što potpunost objektiviziranog Sve preti da redefiniše kao Ništa?

Da li je to ono poslednje saznanje Otta Weiningera?

Ako na ovaj način razumemo stvari onda sve, baš sve, a pra svega Ja (subjekt-svest, bol,lepota i najzad Jedan) svoju ontološku utemeljenost nalazi u destruktivnom, onim istim neumitnim procesima tranzicija energije ali –u ništa.

Možemo li Istoriju(?), civilizaciju na koju smo toliko ponosni posmatrati samo kao inkubaciju?

,,I Bog stvori čoveka po liku svom,,.

Ne. ,,I stvori čovek (subjekt) Boga po potrebama svojim,,.! I tek tada Taj Bog ,,stvori,, čoveka po liku svom!

Na taj način se svet objektiviziranog Sve pretvara u polje za ispašu subjekta-virusa, na isti način na koji se u organizmu implantira virus sa jednom jedinom idejom da konzumira i potroši domaćina.

Znanje-svest kao dominantna patogena prednost subjekta u svetu indiferentne objektivnosti se pojavljuje kao progresija Zla. Svetlost tog znanja je ubrzani hod razaranja imanentnog prirodi subjekta-virusa.

Ako je taj fascinantni tok energija u objektiviziranom Sve stvaran, a jeste, onda se neumitna katastrofa planete izložena destrukciji subjekta pokazuje kao nebitan, već projektovan gubitak  koji se može smatrati ravnim gubitku zrnu peska u neizmernoj masi Apsoluta, dakle nešto što ga se uopšte ne dotiče.

Međutim iz pozicije subjekta, teren ,,za ispašu,, dakla ova planeta može se smatrati samo delom velikog plana Tvorca(?), plana koji nužno pretpostavlja izuzetnost i pre svega jedinstvenost subjekta u celokupnom prostoru onog objekiviziranog Sve,  koji se u dogmatskoj viziji te sumanute destrukcije subjekta (uz potporu Tvorca) pojavljuje kao ukupna i nemerljiva masa ispaše!?

Ako je ovo tačno onda neumitno proizilazi da je subjekt-virus jedinstven i da je njegova ideja (biće) uslovljena dogmatskim postojanjem Tvorca-Zla.

Mi izgleda jesmo Zlo, naša moralnost, naše ,,umiranje u lepoti,, naša jedinstvenost, neponovljivost subjekta, naša superiornost na ovoj livadi objekata koji postoje samo kao predmet naših potreba (uništenja), najzad naša vera, naša causa je samo trijumfalni pohod destrukcije garantovan u Tvorcu koga smo stvorili sukladno svojim potrebama i po svome liku, dakle mi smo pokret, erupcija emocija, drama takoreći čista ideja Lepog bez čega bi sama destruktivnost jednostavno ostala bez smisla, presahla – preobrazila se u basnoslovnu indiferentnost objekta?