Glede Javnoga servisa

/ horizontalna rotacija recikliranih ,,brendova,, /

Mera uspostavljenog diskontinuiteta u proteklom post-petooktobarskom periodu koji traje skoro deset očajnih godina, nije samo mera uspostavljanja demokratije, društva koje je izgradilo(?) novi sistem vrednosti već i potpuno racionalno (merljivo)prepoznavanje pozicije vladajućih partija kao jedinog nosioca odgovornosti ostvarenih društvenih procesa.

Da li bi ocena da je Demokratska stranka danas u gotovo identičnoj poziciji u kojoj je bio SPS do 2000-te, misleći pri tom na njeno unutrašnje ustrojstvo te njen partijski autoritet i lidersku poziciju u organizovanju društva, kontroli državnih institucija, da li bi se dakle ta ocena imala smatrati za – drskost?

Moguće. Ipak, inspirisan poslednjim medijskim transferom, prelazak Antonele Rihe u RTS, pokušaću da proverim meritornost te drskosti u oceni stožerne grupe ,,demokratskog potencijala,, srpske političke elite.

Čini mi se da se ta provera održivosti ostvarenog diskontinuiteta najkorektnije može obaviti na primeru institucije koja se po važnosti nikako ne može meriti sa ključnim sistemima kao što je to pravosuđe, vojska, policija, dakle na primeru RTS-a gde je sasvim racionalno pretpostaviti da nikakva Pavkovićeva vojska ili crvene beretke i ostale tajne službe ne bi izašle(tada, oktobar 2000-te!) sa naoružanjem na ulice e da bi sprečile uspostavljanje diskontinuiteta tog državnog medija. Ovo je neophodno reći s obzirom na poznate i opšteprihvaćene tvrdnje, bolje reći ,,svedočenja,, samih Đinđićevih ministara i ostalih ,,baštinika,, premijerovog nasleđa.

A ona nas uveravaju o usamljenosti(?) Vlade, nemanja kontrole Države(?) na represivnom sistemima  te iste Države, o objektivnoj nemoći da se učine neophodni radikalni potezi sa kojima su se svi u Vladi ,,slagali,, - nemoći i pored potpune dominacije demokratskih poslanika u Skupštini i što je još važnije i pored visokog stepena entuzijazma ogromne većine građana.

Oni koji znaju da pamte setiće se da je ta ,,nemoćna Vlada,,  već krajem oktobra 2000-te  vrlo moćno etiketirala svako nastojanje za radikalnim uspostavljanjem odgovornosti u jednom potpuno desvastiranom društvu, etiketirala dakle, kao jakobinstvo i nedopustivi revanšizam!?

Odbijanje Vlade da se zgarište tog i takvog RTS-a ugasi formalnim činom Skupštinske  odluke o prestanku postojanja (revanšizam?) te odmah zatim donošenjem odluke te iste Skupštine u osnivanju Javnog servisa pri čemu bi svi zaposleni dobili otkaz a potom bi se u novu intituciju zaposlilo samo ono što poseduje profesionalni standard i tako istovremeno obavila neophodna lustracija (svedok sam da bi svi koji su bili mogući predmet te lustracije sa zadovoljstvom odahnuli, tada!) to odbijanje nije bilo izraz nemoći, naprotiv, ono je bilo izraz političkog izbora te iste Vlade, izbora koji je vrlo decidno javno izrekao već početkom 2001. potpredsednik te Vlade zadužen za RTS g.Žarko Korać!? A izjavio je: ,, Vlada daje novac za RTS i ona ima pravo da ga kontroliše,,!?

Šta je zapravo značio takav ,,politički izbor,, te Vlade?

Radilo se o čistom ,,oportunizmu,,  iza koga se već tada jasno mogao videti pretpostavljeni ishod mogućeg diskontinuiteta(sic!).

Kalkulacija te političke odgovornosti je glasila: zašto rizikovati i trošiti energiju da bi se sa novim ljudima (i novim standardima) izgrađivala institucija koja bi se takva, dakle nova i drugačija, sasvim moguće izmakla kontroli, kad je sve već tu - edukovano i spremno da opslužuje novu vlast?

Preuzeti, naslediti, ne zbog nemoći već iz čistog opotunizma političkog izbora koji je bio izbor kontinuiteta (?) bila je paradigma primenjena naravno (tim pre) i na sve ostale, mnogo važnije institucije.

Takav ideološki izbor nesumnjivo dovodi u pitanje ,,demokratski potencijal,, demokratskih stranaka a to već baca sasvim drugo svetlo o ,,drskosti,, ocene pozicije tih stranaka i njihovog pozicioniranja u odnosu na društvo i njegove institucije kao sistemski kontinuitet ,,vladanja,, i to onog SPS-ovskog!

Ubistvom Premijera i dolaskom Koštuničine vlade ništa se zapravo nije dogodilo, bar ne vezano za suštinsku ideološku poziciju ako izuzmemo konzervativnu pojavnost te iste paradigme ,,uspostavljanja diskontinuiteta,, oličene sada u Koštunici. Njegov kabinetsko-anahroni karakter, sa istina autentičnim nacionalizmom, samo je prividno (i upravo zbog toga) ostavio utisak promenjenog ideološkog izbora.Naprotiv, paradigma je ostala neokrnjena, sa Koštunicom samo transparentnija.

U izvesnom smislu (a to je i potvrda sličnosti) može se reći da je tokom 90-tih Miloševiću bila potrebna simulacija nacionalizma (e da bi se opljačkala zemlja) na isti način na koji je ,,demokratskom potencijalu,, post-oktobarske Srbije bila potrebna simulacija diskontinuiteta e da bi se legalizovalo ono prethodno pokradeno.

Tim mehanizmom RTS postaje Javni servis, zakonskom procedurom uspostavljenim organima i obaveznom pretplatom koja je garant nezavisnosti medija (diskontinuitet) uz istovremnu potpunu zavisnost u odnosu na Vladu (kontinuitet)!

Padom Koštuničine vlade i formiranjem sadašnje, RTS trijumfalno demonstrira tu simulaciju ,,nezavisnosti,, (svi organi ostaju u nepromenjenom sastavu)  istovremeno dajući garancije lojalnosti novoj Vladi koja takođe trijumfalno demonstrira poštovanje nezavisnosti te (i ostalih) institucija!

Tim kontinuitetom civilizacijskog shvatanja Vlasti i Vladanja moguće je dobiti izbore sa stupidnom i po Državu ponižavajućom političkom mantrom: I Kosovo i EU, te formirati socijalno-odgovornu Vladu koja danas najavljuje represivni program suzbijanja štrajkova sa onim Slobinim ,,malim,debelim,, kao ministrom policije. Možete dakle potpunom relativizacijom svega –postići Sve!

Dakle, ostati na Vlasti.

Bez te relativizacije bilo bi prosto nemoguće da ,,moralne gromade,, profesionalne i intelektualne nezavisnosti (pomenuti transfer između B-92 i RTS-a) kao brendirana roba kruže po potrebi tranzitivnih simulacija obezbeđujući stabilnost institucija (čitaj Vlasti) i stabilnost (cenu) sopstvenog ,,brenda,,.

I dok Vladino preduzeće JŽ (odmah posle najave represivnih mera) podiže tužbu protiv onih radnika koji su legajući na puste pruge naneli toj JŽ velike gubitke, valjda očekujući da će im oni koji nemaju ni hleba, da im  isplate pretrpljenu štetu, dotle predsednica skupštine (čiji je suprug  izgleda gazda tim radnicima) uredno priprema septembrsku sednicu Skupštine, onu ,,presudnu,, na kojoj će se glasati –o čemu?